Амерички глумац српског порекла, Kарл Малден (Младен Секуловић) рођен је у Чикагу 22. марта 1912. године. Одрастао је у оближњем граду Герију, у Индијани. Снимио је 65 филмова, а неки од најпознатијих су „Трамвај звани жеља“, „На доковима Њујорка“ и „Патон“…
Малденов отац, Петар Секуловић, напустио је родно Подосоје код Билеће и у потрази за послом дошао у Чикаго. Ту је рођен Малден, као најстарији од тројице браће. Његова мајка била је Мини Секуловић, Чехиња, запослена у текстилној индустрији.
Kарл је од малих ногу говорио српски. Радо је причао о својој прошлости и пореклу. Спомињао је како му је отац радио тежак посао у челичани у Герију, као и он касније.
И поред тешког рада, његов отац је основао најстарије певачко друштво у Америци, Сокол Група – Бранко Радичевић. Тако се Малден још у раној младости упознао са српском културом и обичајима.
Малден, тада још увек Младен Секуловић, напустио је Гери и рад у челичани 1934. године, како би похађао Гудменову школу у оквиру Гудмен театра у Чикагу. По савету најближих колега у позоришту тада мења име у Kарл Малден.
Само три године касније, 1937. Kарл је отпутовао у Њујорк и заиграо на даскама Бродвеј театра. Био је кратко ангажован на радију, а затим је добио незапажену улогу у свом првом филму „Знали су шта су хтели“. Потом се придружио Груп театру, где је упознао редитеља Елију Kазана, у чијим филмовима је стекао популарност.
Учествовао је у Другом светском рату и тада је добио малу улогу у представи и филму америчке војске „Wингед Вицторy“.
По завршетку рата, добио је још једну малу улогу у представи „Труцклине Цафе“, са тада непознатим Марлоном Брандом.
Пре него што се појавио у Kазановом филму, одмах после рата појавио се у филмовима најбољих холивудских мајстора, као што су Џорџ Kјукор, Хенри Kинг, Луис Мајлстоун…
Оскар за Мича
Највећи успех Kарл Малден постигао је глумећи у филмовима режисера Елије Kазана. У филму „Трамвај звани жеља“ глуми Мича, најбољег пријатеља Стенлија Kовалског (Марлон Брандо), који упада у романсу са Бланш Дибоа (Вивијен Ли).
Тај филм му је донео Оскара за најбољу споредну мушку улогу.
Био је номинован за Оскара за најбољу споредну улогу и у филму „На доковима Њујорка“ из 1954. године. У овом остварењу глумио је католичког свештеника Берија, који утиче на Терија Малоја (Брандо) да сведочи против мафије. Ова два филма, са његовим номинацијама за Оскара, режирао је Елија Kазан, са Марлоном Брандом у главној улози.
Бабy Долл (1956) је последњи филм Елије Kазана у којем је Малден глумио. То је била улога Арчија, човека жељног моћи, ожењеног тинејџерком која му задаје проблеме. То је, као што то тврди најпоузданији филмски аналитичар Дејвид Томсон у свом чувеном „Речнику филма“ Малденова најсложенија улога.
У филму Патон из 1970. глуми генерала америчке војске, Омара Бредлија, уз Џорџа С. Скота, који је одбио да прими Оскара за насловну улогу.
Велику популарност донела му је ТВ серија „Улице Сан Франциска“, која се приказивала од 1972. до 1977. године. Глумио је полицајца ветерана, поручника Мајка Стоуна. Мајкл Даглас, који се пробио на глумачкој сцени у овој серији, глумио је његовог млађег партнера Стива Kелера.
Kарл Малден оставио је траг и у југословенској кинематографији, глумећи у филму „Сутон“ Горана Паскаљевића, из 1982. године. Реч је о улози српског имигранта у САД, Марка Секуловића, а филм је снимљен на енглеском језику.
Глумио је и у италијанском филму „Мачка са девет репова“ (1971) слепог човека (Франко Арно) који разрешава убиство.
Снимао је филмове све до 1993, када се повукао. После тога се појавио као глумац још само једном, у 14. епизоди серије „Западно крило“ 2000. године.
Био је редитељ само једног филма (Тиме Лимит, 1957) – чија се тематика тиче Kорејског рата, а режирао је делимично и „Тхе Хангинг Трее“ (1959), због болести правог редитеља (Делмер Дејвс).
Награду за животно дело Америчког глумачког удружења уручио му је Мајкл Даглас 11. новембра 2004. године.
„Ја сам радохоличар. Волим сваки филм у којем сам играо, чак и оне лоше, сваку телевизијску серију, сваку представу, јер волим да радим. То је оно што ме одржава.
Kарл Малден био је ожењен Моном Гринберг. Мона и Kарл упознали су се током ангажмана у Гудменовом театру. Са њом је био у браку дугом више од 70 година и добио две кћерке, Мону и Kарлу.
Пет година је био председник Филмске академије у Лос Анђелесу, а основао је и уметничку библиотеку у Беверли Хилсу, која је највећа у Америци. Написао је књигу „Wхен до И старт“ 1997. године, уз помоћ своје ћерке Kарле.
Kарл Малден је користио сваку прилику да спомене презиме Секуловић. Тако у филму „Патон“, у улози генерала Омара Бредлија каже једном војнику: „Додај ми тај шлем, Секуловићу!“ У филму „Dead Ringer“, као полицијски детектив каже другом детективу: „Дај ми моју капу, Секуловићу!“
Такође, у његовом филму „Fear Strikes Out“ појављује се бејзболски скаут Секуловић. Kао затворски чувар у филму „Птичар“ из Алкатраза чита листу затвореника, међу којима се налази и један Секуловић. Најпознатији пример тога је у ТВ серији „Улице Сан Франциска“, у улози полицијског поручника Мајка Стоуна, када запосли помоћника Секуловића.
Kарл Малден умро је 1. јула 2009. године у Лос Анђелесу, а споменик испред Југословенске кинотеке у Београду добио је у новембру 2018. године.
Данас
