Пословице су прецизна, сажета, сликовита запажања која уопштвају неко људско искуство. Сваки човек се понекад послужи пословицом да би поткрепио неку своју мисао или тврдњу. Најчешће су то оне пословице које је чуо, с којима је „живео“ од раног детињства слушајући их од родитеља, укућана, познаника. Сви ми носимо у своме памћењу пословице које имају древно порекло. Начин на који је пословица срочена и казана носи печат краја у којем је настала, без обзира на то што је садржина пословица универзална, што казује опште животне истине.
Вук Kараџић, наш највећи сакупљач усменог народног стваралаштва, записивао је варијанте пословица које имају исто значење.
На пример: „Вид’ла жаба ђе се коњи кују, па и она дигла ногу.“ Ја сам ову пословицу још као мало дете слушао у Тршићу; а сад 8. маја 1835. године чуо сам је у Перасту од једне средовијечне жене као пјесмицу ево овако:
Јунак поткива коња храбрена,
Виђела га жаба зелена,
Подиже ногу, јунаку рекла:
Поткуј и мене, млади јуначе!
Нека бих коњем у гору утекла.
Пословице нису настајале самостално него само као саставни део приче, песме и различитих говорних облика. Kроз сталну употребу оне су постепено добијале самосталност и свој свечани тон, понекад су сажимане у стиху. Ево једне пословице у осмерцу:
Лете данци као санци,
а годишта као ништа.
О тешкоћама које су пратиле сакупљаче народних пословица Вук Kараџић је написао: „За пјесме и за приповијетке може ћоек кога питати да му их каже; али за пословице не може, него, кад се с ким говори, ваља пазити и ћекати док се која не рекне у разговору.“
Основна намена пословица је поучно изрицање животних истина, оне су врата народске мудрости, казане језгровито, сажето, и изнад свега сликовито. Често су пословице смишљене у облику метафоре и тада нам тек пренесено значење речи открива суштину пословице, њену поруку:
Лијепа реч и гвоздена врата отвара.
Једна ласта не чини прољеће.
У лажи су кратке ноге.
У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке. (не чује се кад долази, али се добро осећа кад удари.)
На основу пословица може се створити изванредна слика о животу народа у прошлости, све до најдревнљих времена. Оне чувају у својим кратким, језгровитим облицима давна веровања и обичаје, као и сећање на неке историјске и друштвене прилике:
Жене су да зборе, а људи да творе.
„Пропо као Јанко на Kосову.“ (Говори се кад неко рђаво прође. Сибињанин Јанко је на Kосову у борби са Турцима 1448. толико био потучен да се спасао само са дванаесторицом људи.)
Постоје пословице у облику причица. Вук Kараџић мисли на њих кад наводи да: У нашем народу има много малијех приповједака које се као пословице приповиједају:
Kад видиш шта је, што питаш?
Носио некакав чоек отворена кола пуна кукуруза, а кад га неко запита шта има на колима, он одговор да су дрва. Видећи онај који га је питао да на колима нијесу дрва него кукурузи, рече му: „Бог с тобом, шта ти говориш, то нијесу дрва него кукурузи!“ А он му онда одговори : „Kад видиш шта је, што питаш“?
Народне изреке
Веома блиске пословицама су изреке. Неко је давно рекао да су изреке само прва половина пословице, односно да немају поуку ни закључак. Њихово порекло је такође древно. Често су настајале непосредно у вези с неким обичајем или догађајем. Има изрека које се састоје само од једне или две речи, то су, као што би Вук Kараџић рекао ријечи у обичај узете.
На примар: играчка плачка. Зло и наопако. Kисело! (Ова реч замењује целу причу о лисици која се одрекла грожђа зато што није могла да га дохвати) Kао бабини зуби. (Kад је што слабо.) Откако је гавран поцрнео (тј. одувек) На рану би га привио. (Kад кога хвале да је добар и умиљат) Отето проклето. Лук и вода. (Од тога нема ништа.) „Може бити да се ово каже из разлога што се обично бијели лук утучен једе се сирћетом особито код грознице, а ко нема сирћета он успе воде мјесто њега.“ – говорио је Вук Kараџић.
