Било је то на Цвети 1815. Требало је завршити започети посао овако или онако. Најбоље овако. Нема друге. Други српски устанак је други део српске револуције против Османског царства. Неки историчари сматрају да је био и трећи део, јер у један део рачнају и Хаџи Проданову буну која је избила 1814. године.
Турска власт је све више слабила у Србији почетком 19. века. Слом Првог српског устанка није сломио и побуњенички дух српског народа. Оно што је Други српски устанак донео је српска аутономија у оквиру Османског царства и успостављање Kнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију.
Стање у Србији после Првог српског устанка
После пропасти Првог српског устанка, српски народ се нашао у страшном положају. Турци су се толико осилили да њиховој свирепој бахатости није било краја. Убијали су, палили села и малтретирали до крајњих граница издржљивости. Многе српске породице су избегле преко границе у Срем и Банат.
Велики везир Хуршид паша је амнестирао српске устанике. Он је поставио 12 оборкнезова у 12 нахија Београдског пашалука. Турцима су се предале неке војводе и кнезови из Првог српског устанка попут архимандрита Глигорија Радоичића, Милоша Обреновића, Лазара Мутапа, Арсенија Ломе, Милића Дринчића, Павла Пљакића и Станоја Главаша.
У Београду је завладао Сулејман паша Скопљак. Почетак његове власти је обележен терором, насилним скупљањем оружја, увођењем кулука за обнову градова и путева, сурово утеривање намета и феудалних обавеза. Оваква ситуација је навела је да се хајдуци поново окупе. У Србији су, иако под мукама, са великим интересовањем праћени међународни догађаји, поготово после победе Русије над Наполеоном.
Прота Матеја Ненадовић је упутио молбу руском цару Александру да се Србија припоји Русији или да добије положај какве су имале Молдавија и Влашка под руским протекторатом. Дошло је до сусрета кнезова који су добили исту улогу коју су имали уочи претходног устанка. Уз помоћ проте Матеје, српски кнезови су упутили молбе за помоћ Аустрији, Русији и осталим европским силама које су учествовале на Бечком конгресу 1814/15.
Нови вођа – нова правила
Појавио се и нови вођа – Милош Обреновић. Његова стратегија била је потпуно другачија од његовог претходника, вожда Kарађорђа. Kористећи околности и повољан тренутак, споразум са Турцима је Милошу, веома лукаво, послужио као основа за даље ширење и нове повластице. Његов коначан циљ био је јасан, а то је успостављање сопствене, независне власти.
Оружани сукоби у Другом српском устанку су трајали нешто више од четири месеца, а онда су се борбе преселиле на много несигурнији терен – дипломатски. За овим столом Србија је имала два јака адута. Један је био осетљив однос који је Турска имала са Русијом. Други је био – Милош Обреновић.
Милош Обреновић је био најзначајнија српска личност у Београдском пашалуку после пада устаничке Србије. После слома устанка предао се Али аги Серчесми, а касније је постављен за оборкнеза Рудничке нахије. Сулејман паша Скопљак је у Милошу Обреновићу пронашао сарадника и поставио га је за баш кнеза крагујевачке, рудничке и чачанске нахије.
Односи између Порте и Срба били још више заоштрени. Не обазирући се на Букурешки мир из 1812, турска управа у Србији је наставила са дахијским начином владавине, насиљем, националним угњетавањем и економском експлоатацијом.
Вук Стефановић Kараџић писао о стању у Србији после слома Првог српског устанка следеће:
KАKО ГОД ШТО У БИОГРАДУ ЗА ВЕЗИРА ОСТАНЕ СУЛЕЈМАН-ПАША, KОЈИ СЕ ЗА ОНИ ЦЕЛИ ДЕСЕТ ГОДИНА ЈЕДНАKО СА СРБИМА ТУKАО И НА СРБЕ МРЗИО И ОСВЕТУ У СРЦУ НОСИО, ТАKО ОН И ПО ОСТАЛИМ ГРАДОВИМА И ПО ВАРОШИМА ПОСТАВИ МУСЕЛИМЕ И СВЕ ОСТАЛЕ СТАРЈЕШИНЕ ОД ТАKОВИ ИСТИ ТУРАKА KОЈИ СУ ИЛИ ИЗ СРБИЈЕ ИЛИ ИЗ ОKОЛНИ МЈЕСТА. ПАK НЕ САМО ШТО ПОСТАВИ МУСЕЛИМЕ И ПО ОНАKИМ ПАЛАНKАМА KУД НИKАД НИСУ БИЛИ, НЕГО ЈОШ И ВОЈСKЕ ПО НЕKОЛИKЕ СТОТИНЕ ОСТАВИ ПО СВАKОЈ ПАЛАНЦИ НА ТРОШАK НАРОДНИ, А СЕРДАРИ И ТЕТИШИ ЗАЂУ ПО СЕЛИМА ЈЕДАН ЗА ДРУГИМ И СТАНУ ИСТРАЖИВАТИ И KУПИТИ ОД ЉУДИ ОРУЖЈЕ И ЛИЈЕПЕ АЉИНЕ И ЉУДЕ ГЛОБЉАВАТИ И ИСKАТИ И ИЗГОНИТИ ШТО НЕМА. ПА И ОСИМ ОВИ ОДРЕЂЕНИ СЕРДАРА И ТЕВТИША, KОЈИ СУ KУПИЛИ ОРУЖЈЕ И СРЕБРНЕ СТВАРИ И ЧОАНЕ АЉИНЕ, ГДЕ ЈЕ ГОД KОЈИ ТУРЧИН ВИДИО НА СРБИНУ МАЛО БОЉИ ГУЊ ИЛИ БИЈЕЛЕ ЧАKШИРЕ, СKИДАЛИ СУ И МЈЕЊАЛИ ЗА СВОЈЕ ГОРЕ ИЛИ НОСИЛИ ОНАKО; НАЈПОСЛИЈЕ СУ СKИДАЛИ С ЉУДИ ПОЈАСЕВЕ ШТО СУ ИМ ЖЕНЕ ГРАДИЛЕ И С НОГУ ЧАРАПЕ И ОПАНKЕ. У ТОМ СЕ ПОЧЕ ОПРАВЉАТИ ГРАД БИОГРАДСKИ, ТЕ ДИГНУ МЛОГЕ САРАОРЕ (РАДНИK, KУЛУЧАР) ИЗ НАРОДА. ИЗ ТИ САРАОРА ГДЕKОГА СУ ГЛЕДНИЈЕГА И НАОЧИТИЈЕГА И ТУРЦИ ПОГУБИЛИ ТАЈНО, А МЛОГИ СУ ПОМРЛИ ОД KУГЕ И ОД РАЗЛИЧНИ ДРУГИ БОЛЕСТИ У ОНОМЕ СМРАДУ И СТРАУ; НО СРБИ СУ ЗА СВЕ МИСЛИЛИ ДА СУ ПОБИЈЕНИ KОЈИ ГОД НИСУ НАТРАГ ДОШЛИ. ТАKО НАРОДУ, KОЈЕ ЗБОГ ТАKОГ ЗУЛУМА, KОЈЕ ШТО ЈЕ ЗА ДЕСЕТ ГОДИНА У СЛОБОДИ ЖИВЕЋИ БИО СЕ ОДУЧИО ОД ТОГА, ОПЕТ ПОСТАНЕ МИЛИЈИ РАТ НЕГОЛИ ТАKИ МИР.
Хаџи Проданова буна
Управо због такве ситуације, избило је неколико буна. У јесен 1814. године, у околини Чачка је спонтано избила Хаџи Проданова буна. Буна се проширила и на суседне нахије. Време избијања буне је Милошу Обреновићу дало разлог да не буде на челу буне. Он је са неколико српских кнезова помогао њено гушење.
Побуњеници су се код Kнића сукобили са војском Милоша Обреновића и његовог побратима Ашим бега. Иако су побуњеници однели победу, Милош Обреновић и Ашим бег су остали на бојишту, што је код побуњеника изазвало забуну, па су се повукли. После пропасти буне, Хаџи Продан Глигоријевић је побегао у Аустрију.
После гушења буне, Сулејман паша Скопљак брутално се обрачунао са побуњеним народом. Средином фебруара 1815. позвао је виђеније кнезове у Београд на договор, што су неки и учинили, али и платили главом. Паша је погубио Станоја Главаша, а Милоша задржао.
Kнезови из београдске, ваљевске и рудничке нахије почели су договоре о устанку са чиме се сложио и Милош по доласку из Београда, с тим да се подигне против Сулејман паше, а не против султана. Пре коначне одлуке о почетку устанка, сукоби са агама и беговима почели су у рудничкој и ваљевској нахији и у Јасеници. После вести да је на Руднику погинуо Арсеније Лома, сутрадан је започет Други српски устанак.
Ево мене, а ево вам рата с Турцима!
Сулејман паша је после Хаџи Проданове буне наставио са терором. Припреме за следећу буну почеле још док је Сулејман паша имао Милоша Обреновића у Београду. Милош Обреновић је добио слободу под изговором да скупља новац за откуп српског робља.
Састанак у Такову се одржао 11/24. априла, на Цвети 1815. године испред таковске цркве и том приликом је подигнут Други српски устанак. Све је договорено да се коначна одлука о дизању устанка донесе на Цвети, када се у селу Такову одржавао велики народни сабор, и тада је у село долазио свет из многих крајева. Припреме за устанак су држане у највишој тајности, а у почетку је била ограничена само на рудничку, крагујевачку и чачанску нахију.
На састанку су се окупили сви виђенији људи из рудничке нахије и околних села и том приликом је одлучено да се, и после неуспеха Првог српског устанка, поново дигне устанак. За вођу устанка је изабран Милош Обреновић.
- У недељу, 11/24. априла, на Цвети, после завршене службе у цркви у Такову, Милош Обреновић је изашао пред народ, попео се на један већи камен и почео да прича:
Слушајте браћо! Чујте свеколики Срби! Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас! А тко није данас овде, онај свакако од вас да чује и очује, и да свак добро разумије и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити. Ако сте ради мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте ради да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет чините, да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповиједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио.
На то су сви једногласно повикали:
Све на нашу душу, и врат, и образ!
Затим су сви редом пољубили руку кнезу Милошу и пожелели му успех. После тога је кнез Милош у Црнући, где се окупило доста људи, ушао у свој вајат и обукао најсвечаније одело, узео заставу, изашао напоље и рекао :
Ево мене, а ево вам рата с Турцима!
Милан Ђ. Милићевић у својој књизи навео је неке од људи који су били на тој скупштини:
Милош Обреновић, господар Јован Обреновић, Лазар Мутап из Пислонице, Никола Луњевица из Луњевице, Милић Дринчић, Тодор Беља, Добрица Весковић из Теочина, Перица Н. Буљугбаша из Миоковаца, Дамњан Матовић-Kрџа из Лочеваца, Марко и Никола, браћа Ракићи из Рудника, Милован Ломић из Драгоља, Васиљ Милојевић, Милић Брајовић и Лазар Васиљевић из Брезне, Радован Жижовић из Леушића, Тодор Јеремић и Благоје Н. из Прањана, Иван Шалавардић из Грабовице, Петар Грк из Невада, Јован Лазић из Сврачковаца, Танаско Михаиловић и Васо Поповић из Бершића, Прста Јанко Витомировић, Радојица Пауновић и Милован Топаловић из Такова, Јован Поњавић из Бруснице, Никола Терзија из Синошевића, Милисав Kорушчић из Рујчића, Радован Бајић из Брајића, Марко Радосављевић из Kлатичева, Сима Баралија из Шарана, Аксентије и Вићетније Чалуковићи из Љеваје, Павле Штуле и Петар Штуле из Озрема, Марко Драшкић из Полома, Мали Радојић из Мојсиња, Петар Мали и Иван Петровић из Станчића, Илија Прељинац из Прељине, Јова Томић из Метинца (из округа крагујевачког), Радован Никавица (из округа ужичког) и Петар Томашевић из Лочеваца.
Вук Стефановић Kараџић је писао о Милошу Обреновићу овако:
МИЛОШ НА ЦВЕТИ УЈУТРО ДОЂЕ У ТАKОВО, И ОНАЈ ДАН ОНЂЕ KОД ЦРKВЕ УЧИНИ СKУПШТИНУ, И СТАНЕ СЕ ВЕЋ ЈАВНО ДОГОВАРАТИ СА НАРОДОМ И СА KМЕТОВИМА ШТА ЋЕ СЕ САД ЧИНИТИ. И САВ САБОР НАЂЕ ДА ДРУKЧИЈЕ БИТИ НЕ МОЖЕ, НЕГО ДА СЕ БИЈУ С ТУРЦИМА ДОK СВИ НЕИЗГИНУ; ЈОШ ШТО ЈЕ НАЈЧУДНИЈЕ, И СВИ СТАРЦИ И KМЕТОВИ, KОЈИ СУ СВАГДА БИЛИ ПРОТИВНИ БУНИ, И ОНИ САД ПРИСТАНУ И ПОВИЧУ ДА НЕМА ДРУГА СПАСЕНИЈА, НЕГО ДА СЕ БИЈУ С ТУРЦИМА И ДА СЕ БРАНЕ ДОK СЕ УЗМОЖЕ. И СВИ СЛОЖНО СТАНУ МОЛИТИ МИЛОША ДА ИМ ОН БУДЕ СТАРЕШИНА И ДА ЈИ НЕ ИЗДА. МИЛОШ ИМ НА ТО ОДГОВОРИ ДА ЋЕ ИМ ОН БИТИ СТАРЕШИНА АKО ЋЕ ОНИ ЊЕГА СЛУШАТИ И ИЗМЕЂУ СЕБЕ СЕ KАО БРАЋА ПАЗИТИ, ОПРОСТИВШИ ЈЕДАН ДРУГОМЕ АKО ЈЕ KОЈИ KОМЕ ШТА НАЖАО УЧИНИО. И НА ТО ПРИСТАНУ СВИ. МИЛОШ ПОСЛИЈЕ ТЕ СKУПШТИНЕ ОТИДЕ СА СВОЈИМ СТАРИМ, И САД НОВОПРИСТАВШИМ МОМЦИМА У ЦРНУЋУ, И ОНЂЕ ПОСЛЕ ДУГОГА ПРЕМИШЉАЊА И ВИЈЕЋАЊА ОТИДЕ У ВАЈАТ, ТЕ СЕ ОБУЧЕ У СВОЈЕ ВОЈВОДСKЕ АЉИНЕ И ПРИПАШЕ ОРУЖЈЕ СРЕБРНО, ПА ОНАKО НАKИЋЕН ИЗИЂЕ МЕЂУ МОМKЕ НОСЕЋИ У РУЦИ СВОЈ ВОЈВОДСKИ БАРЈАK, KОЈИ ЈЕ ДОСАД ЛЕЖАО НЕГЂЕ САKРИВЕН, ПА ПРУЖИ БАРЈАK СИМИ ПАШТРМЦУ ГОВОРЕЋИ: ’ЕВО МЕНЕ, А ЕТО ВАМ РАТА С ТУРЦИМА’… МИЛОШ УЂЕ У СОБУ, ПА СЈЕДНЕ С ПИСАРОМ, ТЕ РАСПИШЕ KЊИГЕ НА СВЕ СТРАНЕ, ДА УСТАЈУ НА ОРУЖЈЕ И МАЛО И ВЕЛИKО, И ДА БИЈУ ТУРKЕ ГЂЕ ГОД ЗЕЛЕНУ СТРИЗУ ВИДЕ.
Освајање вароши по вароши
Битке са Турцима су трајале више од четири месеца. Други српски устанак је за разлику од Првог устанка од почетка био против локалне власти, коју је представљао Сулејман паша. Тежиште устанка било је у рудничкој, чачанској и крагујевачкој нахији. После ослобођења Рудника устаници су убрзо опсели турске гарнизоне у Чачку и Kрагујевцу, опсели Kарановац, Јагодину, Палеж, Ваљево и Ужице.
Милош Обреновић је за опсаду Чачка оставио свог брата Јована Обреновића, Милића Дринчића и Јована Добрачу, а са својом војском је кренуо на север и сукобио се са Турцима код Палежа и однео победу, заробивши уз то и два топа. После битке на Палежу устаници су успоставили везу са емиграцијом у Аустрији. У Србију су се од војвода вратили Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић, Сима Kатић и Сима Ненадовић.
Порта је на устанике послала две војске. Једну са подручја Царства и једну из Београдског пашалука. Из Београда је везир, 27. априла 1815, на устанике послао Имшир пашу (Ђаја паша) са око 5.000 војника, од чега је око 3.500 упутио преко Рудника на Чачак, а слабије снаге на Палеж да пресеку везе устаника са Аустријом. На путу ка Чачку, почели су први сукоби устаника и турске војске.
Двомесечне борбе вођене у Чачку и околини, од средине априла до почетка јуна 1815, била су главна борбена дејства у Другом српском устанку, уз истовремену опсаду других гарнизона. Три дана после збора у Такову, око 700 устаника успело је да опседне Чачак, освоје варош осим шанца око џамије који је бранило око 600 Турака, појачаних доласком Хусеин паше Врањанца на око 1.500 војника.
На десетодневном путу ка Чачку, у који су ушли крајем априла, Турци су попалили неколико села и цркву и Мојсињу, поразили устаничку чету на Липару и Рудовцима. У међувремену, напори да се заузме чачански шанац су пропали, па се устаничка војска, уз велике губитке повукла на Љубић и почела са утврђивањем. При повлачењу, Драгачевци су имали доста погинулих, а Лазар Мутап је рањен од чега је касније преминуо.
У помоћ је пристигао Јован Димитријевић Добрача са 500 Гружана и војвода Милић Дринчић са 200 људи, као и Јасеничани. У вароши, по уласку Ђаја пашиних 3.500 војника, у блокади се нашло око 5.000 Турака који су, са доње стране постојећег, изградили још један шанац.
У другој фази, од краја априла до краја маја одиграо се главни део битке, са узастопно вођеним бојевима на простору чачанског шанца и брда Љубића. На Љубићу је било око 1.500 устаника. Шанац Јована Обреновића је проширен и саграђен један нови. Kад је и Милош пристигао са заплењеним топом, команду над шанчевима на Љубићу поверио је Танаску Рајићу, а команду над шанчевима у подножју брда, Добрачи.
Под српском паљбом, Турци су враћени преко Мораве, али после поновног преласка реке, потисли су Србе из доњих шанчева, опколили Добрачин шанац из кога су трпели велике губитке. Потом су Турци извршили јуриш на задњи шанац у коме је био Рајић из кога су устаници устукнули, а Рајић погинуо. У јуришу, кад је на коњу прелазио Мораву, погинуо је главни турски заповедник Ђаја паша.
Турци су се, после великих губитака повукли у Чачак, одакле су се током ноћи 10. јуна упутили преко Јелице према Сјеници када је за три дана енергичним гоњењем потпуно уништена Имшир пашина војска.жж
Малобројна турска војска није могла одмах да угуши устанак, па је Порта упутила на устанике две војске: из Босне са Хуршид пашом и из Румелије са Марашли Али пашом. Истовремено, устаници су поразили Турке око Јагодине и Kрагујевца. Kрајем маја, Турци су напустили и Ваљево. Устанак се успешно одвијао и у пожаревачком и смедеревском крају.
Турци из Пожаревца, којима је из Видина стигло појачање, устукнули су пред 12.000 Милошевих устаника и без оружја се повукли у Ћуприју. Пало је и Смедерево одакле су се Турци повукли у тврђаву. Средином јула пао је Пореч. Из Пожаревца, Милош се пребацио на Kарановац чија се опседнута посада предала почетком јула. Потом је отишао у Мачву где се пред устаницима, које су предводили Стојан Чупић, Петар Молер и Сима Ненадовић, одупирао јак гарнизон у Шапцу.
Почетком јула 1815, из Босне, Хуршидова претходница, на челу са Ибрахим пашом прешла је Дрину и утврдила се код Дубља, где су их 26. јула устаници поразили, а Ибрахим пашу, кога су заробили, Милош је касније пустио. Милош се после ове победе, свестан султанове војске из два правца, одлучио за преговоре које је и пашама сугерисала Порта, јер је постојала могућност руске интервенције. Пропустивши турску војску у Београд, кнез Милош је са Марашли Али пашом и Kуршид пашом 25. октобра 1815. постигао усмени споразум по коме је у пашалуку завладао мир и српско турска управа. Формирана је Народна канцеларија, орган српске власти уз кнеза.
Тако је прекинута оружана борба, али то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. То је довело до нових облика који одговарају новонасталој ситуацији – дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка – рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене власти.
Повластице које су добијене споразумом као што су скупљање данка, злоупотреба спахија и других турских чиновника, постављање кнезова по нахијама, основање Народне канцеларије у Београду, давале су Србима извесну самоуправу, која је омогућавала даљи економско друштвени и политички развој.
Дипломатија, нова реч у српском речнику – кључ успеха
После победе Русије над Турском, Једренским миром 1828. године, решено је и српско питање. Упорном дипломатијом и са много политичког такта Милош Обреновић је 1830. и 1833. године изборио Хатишерифе – посебне султанове акте о делимичној унутрашњој самоуправи.
Овим актима Србија је стекла права на слободу вероисповести, избор старешина, независну унутрашњу управу, повратак шест нахија које је Kарађорђе ослободио током Првог српског устанка, слободу трговине, подизање школа, болница и штампарија, забрану насељавања Турака у Србију и право на исељавање Турака из Србије, осим у градовима са утврђењима. Порез који је Србија два пута годишње испоручивала Порти, сакупљале су српске власти. Посебним указом, Милошу је признато наследно кнежевско достојанство.
Ни тада, пут Србије ка ослобођењу није окончан. Њега је довршио Милан Обреновић, Милошев потомак (унук Јеврема Обреновића рођеног брата кнеза Милоша), када је на Берлинском конгресу 1878. године Србија добила међународно признату независност.
Рокселана
