Пошaо сам данас до града да купим неке расаде за њиву и да узмем пшеницу за живину. Док сам чекао да ми довезу пшеницу, пошто је била гужва, а паркирао подалеко паркирао од меркада, сео сам поред камионета на клупу чекајући пшеницу да ми утоваре и да се вратим у манастир.
Док сам седео на клупи вртео сам бројаницу, не обраћајући пажњу на пролазнике који су пролазили. Одједном сам чуо „Бендига падре“, преведено на Српски „Благослови оче“, подигао сам поглед и видео старицу која стоји два метра од мене коју је водило неко момче, претпостављам унук. Одговорио сам јој, да сам православни свештеник да нисам католички, стављајући јој до знања да продужи. Али уместо да настави пут, одговорила ми је: “ Ти си Хришћанин, није битно што ниси католички свештеник ја желим да ми даш благослов“. Устао сам закрстио је како ми православни свештеници дајемо благослов, и док сам спуштао руку, та старица је ухватила моју руку принела свом лицу, затим ми нежно целивала руку, тако да сам једва могао да осетим тај целив. У мени се нешто проломило, сва моја мрзовоља је нестала и пројавила се љубав према тој старици. Загрлио сам је целивао у главу, узео њену старачку руку пољубио и реко јој „Ла бендисион де Диос те сига“ ( Божији благослов увек нека те прати). Док је одлазила помислио сам у себи: “ Данас сам заиста загрлио Бога“, а као одговор на моју мисао чуо сам жену која је рекла младићу ,,Ихо оу Диос ме абарасо“ ( сине данас ме Бог загрлио) БОГ ЈЕ У ЉУБАВИ коју пројавимо и покажемо према људима!
Јеромонах Никита(Вулић)
Буеносајреска јужно и централно Америчка епархија
