Ваше Високопреосвештенство, Српска црква је у XX веку дала двојицу великих духовних учитеља и сведока Православља – светог владику Николаја (Велимировића) и преподобног оца Јустина (Поповића), који су много писали о духовној кризи Европе, о секуларизацији и о предстојећим страдањима Православља. Да ли у догађајима у Украјини, и посебно у прогонима којима је изложена Украјинска православна црква, видите испуњење неких од њихових духовних упозорења? И да ли се расхристовљени лик савремене Европе назире иза често лицемерног односа према УПЦ?
Православни верници Украјине се са највећим поштовањем односе према светом Николају Српском, чију смо 70-годишњицу упокојења обележили 18. марта. Такође и према преподобном Јустину (Поповићу), и према светом Сави Српском, и према другим светитељима Србије и њиховом духовном наслеђу.
Ако је реч о духовним узроцима догађаја у Украјини, сваком непристрасном човеку су очигледне паралеле са мислима светитеља о којима сте говорили. Почетком ХХ века, у околностима које подсећају на данашње, свети Николај (Велимировић) је скренуо пажњу на духовни узрок светске кризе – људи су заборавили на Бога, одступили су од Њега. Чини ми се да је светитељ био и остао духовно у праву и у односу на наше, украјинско друштво…
А они наши савременици којима речи православних светитеља нису ауторитет, сличне закључке могу пронаћи код других, да их тако назовемо, ауторитета: Ничеа, Хајдегера и других филозофа, који су са својих позиција у суштини говорили исто. Говорили су у вези са Европом о разорном утицају нестанка Бога у индивидуалној и друштвеној свести, о кризи хуманизма као последици десакрализације, о перспективи нестанка људскости. Подсетићу да је и разумљив и ауторитативан за многе у савременој Европи Јован Павле II такође много размишљао о томе да Запад на рушевинама комунизма подиже „цивилизацију смрти“. Све се то данас остварује пред нашим очима, и не само у Европи.
Али једно је размишљати и изражавати хуманистичке принципе, а друго је живети морално, поштујући Божије Заповести, кајати се за грехе и поправљати се, развијати се духовно. Сасвим је очигледно да се без моралних принципа у животу друштва слобода постепено претвара у своју супротност – у ропство. И ми то данас свуда можемо да видимо. Реч је о избору – између моралности и изопачености, а самим тим између реалне слободе у Богу и ропства, а на крају – између живота и смрти. Али, на велику жалост, данас то готово нико не разуме. Људи и заједнице који су прецртали Бога из живота чине ствари о којима, према речима апостола Павла, није ни пристојно говорити. Народи и земље који су то учинили – осуђени су на самоуништење.
Преподобни Јустин (Поповић) каже да је грех – сила која трује душу, која живот претвара у „мали пакао“, који у перспективи прераста у пакао вечни. И управо у умножавању греха српски светитељ види узрок ратова и болести, који се може превазићи само богочовечанском Христовом силом.
Свакоме од нас који живимо на земљи упућено је питање Исуса Христа: „Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?..“ (Лк. 18:8). И, упркос свему, желим да верујем да стотине хиљада православних у Украјини још увек на ово питање одговарају потврдно, стрпљиво и храбро.
Доживели сте физичке нападе, судске процесе и кампању хајке у медијима. Шта је за Вас као епископа у овом периоду било најтеже у духовном смислу?
Хвала на питању… Мислим да тај период живота још увек није прошао. У Украјини се наставља прогон Православне Цркве – разбојничким методама нам отимају храмове и манастире, формиран је законодавни оквир за потпуну забрану УПЦ на основу измишљених разлога, вернике пребијају. У овој верској хајци учествују различите друштвене институције, како државне тако и грађанске, а информативну подршку прогонима обезбеђује мноштво средстава јавног информисања. Устав је, како се каже, сада у Украјини „на паузи“. Оне који покушавају да се бране легалним средствима и да бране друге, или чак само да говоре о постојећим проблемима – прогоне, против њих фалсификују кривичне пријаве.
Фото: митрополит черкаски Теодосије на суду, извор: romfea.gr
Знам да је против мене покренуто пет кривичних поступака, а можда има још неких за које не знам. Служба безбедности Украјине (СБУ) је четири пута вршила претресе у мом дому, приликом којих је одузет Статут Черкаске епархије. При сваком претресу конфисковали су све телефоне и рачунаре, али ништа незаконито у њима нису нашли. По одлуци суда дуго су прислушкивали моје телефонске разговоре и вршили тајно праћење, али ништа криминално нису успели да забележе. Ипак, данас се воде три судска процеса због мојих јавних интервјуа и проповеди, почев још од предратног периода. Један судски процес недавно је завршен изрицањем осуђујуће пресуде.
Пресуду у том процесу добио сам због проповеди у којој сам упутио речи подршке и утехе монахињама, које су у новембру 2023. године, приликом крвавог заузимања женског манастира Рођења Пресвете Богородице у Черкасима, криминалци у војним униформама избацили на мраз. И то уопште није преувеличавање. Проповед је била упућена претученим свештеницима, верницима… Ова проповед је јавно доступна, као и снимци крвавог пребијања нашег свештенства и мирјана приликом тог заузимања манастира од стране радикала у војним униформама. Суду ме је тада тужио бивши свештеник наше епархије коме је забрањено служење, чији је син учествовао у том заузимању, док је сам тај свештеник пребегао у „ПЦУ“. Управо њему су на крају отимачи предали кључеве разореног манастира да би тамо господарио. И тај корисник отимачине поднео је тужбу како би ме ућуткао, да и другима не би пало на памет да износе на видело дела таме која се сада чине против наше Цркве. Тужилаштво је за мене тражило две године затвора, и сада ће на томе инсистирати у жалбеном поступку, који очекујемо у блиској будућности.
Разумем да би многима у Украјини било згодније да архијереји и свештенство УПЦ ћуте о прогонима Цркве који се дешавају. Али зар епископ може да стоји по страни када се вређа осећање вере, када хришћани трпе злостављање?.. Ја сам у принципу против тога да се зло прикрива.
Што се тиче политички мотивисаних пресуда, које су код нас у земљи већ постале пракса, па тако и моје пресуде, ми ћемо се, наравно, борити у жалбеном поступку за доношење праведне одлуке не само на нивоу апелације, већ ако буде потребно – ићи ћемо и на касациону инстанцу, пред Врховни суд Украјине, и пред Европски суд за људска права. Недавно су објављени подаци из извештаја Европског суда за људска права, према којима Украјина губи 98% случајева пред Европским судом за људска права. Зар то нешто не говори?
Наравно, с људске тачке гледишта можемо покушати да разумемо логику појединих украјинских судија који данас доносе неправедне и чак злочиначке пресуде у „политичким“ случајевима. У питању је и страх за себе и своје породице, страх за своју каријеру, а понекад и просто политичка пристрасност. Али такве одлуке се не могу оправдати. Као што се не могу оправдати ни конкретне судије које такве одлуке доносе. Сигуран сам да ће временом добити праведну оцену.
Питали сте ме шта је за мене у овом периоду најтеже у духовном смислу. Одговорићу: издаја. То је, можда, нешто најтеже с чим смо данас стално приморани да се суочавамо, и то у различитим сферама и на различитим нивоима живота друштва и Цркве. Издаја сопствених некадашњих принципа, издаја своје историје, напослетку, издаја здравог разума. Рат и прогони Цркве су разоткрили право лице људи, као да су са њих скинули маску пристојности и показали су њихово наличје. У многима се оголила унутрашња племенитост, или њено одсуство. Понекад суочавање са тим уме да буде веома болно.
Али Господ је рекао: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима“ (Мт. 5:11-12). Христове речи крепе и теше верујуће људе у временима прогона Цркве.
У Вашој епархији је, на велику жалост, било много случајева заузимања храмова и кршења права верника. Реците нам, молим Вас, како обични људи пролазе кроз овај период. Шта помаже заједницама да се не распадну, а парохијанима да сачувају веру након што су их пребијали, сакатили, избацивали из њихових храмова? Можда постоје неке конкретне приче које истичу истрајавање наше браће и сестара у Православној вери?
Губитак храмова је привремена појава. То се често дешавало у историји Цркве. Литургијски живот је оно што спаја нас, хришћане. Заједнице, протеране из својих храмова, као и раније, и сада настављају да учествују у Евхаристији, и у другим Тајнама Цркве. Нико од оних који живе Господом Исусом Христом и Његовим Путиром није изгубљен. Наше заједнице углавном унапред траже привремене просторије за литургијски живот, и приликом насилног заузимања њиховог храма прелазе на припремљено место ради вршења богослужења и молитве. То су најчешће приватне куће на селима преуређене у храм, или станови, тавани и подрумске просторије вишеспратница у градовима. Таквих примера можете наћи много у отвореним изворима и не само у Черкаској епархији, већ и у другим епархијама. Мада, како време одмиче, све мање се трудимо да објављујемо о таквим местима, јер се прогони Цркве све више појачавају, а посебно у западним регионима, на пример у Лавовској области, где окупљање постаје опасно, чак и на таквим тајним местима за молитву. Талас непомирљивих прогона постепено нас запљускује са запада Украјине на исток, па чак и тајни скупови верника УПЦ све више постају мета радикала.
Фото: Народ Божији дочекује свог пастира доброг, митрополита Теодосија, у привременом богослужбеном простору који се налази испод једне вишеспратнице, извор: t.me/Cherkasy_Blagovest
Радикале, по правилу, штите локалне власти, понекад на најбезаконији начин. Као пример наводим саборну цркву Светог Арханђела Михаила у Черкасима, највећег православног храма у Украјини, која је насилно одузета. У њеном крвавом запоседању учествовале су безбедносне структуре из различитих ресора, операција је била унапред разрађена. Осим тога, приликом пребијања православних примећени су одборници градске скупштине, а први који се појавио након што су претучени верници избачени кроз капију саборног храма, био је градоначелник Анатолиј Бондаренко са својом пратњом. Али најшокантније у овој ситуацији чак није ни то што окупирани саборни храм де јуре и даље остаје власништво наше епархије, а тужилаштво и судови за то не маре. Ситуација је гротескна због тога што представници „ПЦУ“ који су окупирали нашу имовину већ годину и по дана не могу да плате коришћење туђег саборног храма, па преко суда покушавају да натерају нас, претучене и протеране власнике, да плаћамо њихове рачуне за комуналије! Ето у каквој ситуацији безумља сада живимо.
Али се сила Божија у немоћи показује. И многи наши верници с правом доживљавају ово време прогона као време посебног Божијег благослова за наш слаби духовни живот. Заједничке тешкоће чине наше парохијане и свештенике само јачима, њихову молитву усрднијом, а жељу да се чешће причешћују светим Христовим Тајнама све снажнијом.
Фото: пастир добри, митрополит черкаски Теодосије са Народом Божијим у храму после свете Литургије, извор: t.me/Cherkasy_Blagovest
Кажете да степен притиска на УПЦ расте. Чак се користе све софистицираније и језуитске методе. Једна од њих је насилна мобилизација свештеника у војску. Колико је озбиљан овај проблем? Да ли он погађа целу УПЦ или само неке поједине епархије? И како сада треба реаговати на овај изазов?
Насилна мобилизација није проблем само за вернике. Многи грађани Украјине из различитих разлога не желе или не могу да служе у војсци. Упркос томе, многи су изложени насилној мобилизацији. Што се тиче наших свештеника, то је, с једне стране, прича у оквиру опште тенденције, а с друге стране – ми смо изложени дискриминацији у поређењу са представницима других конфесија.
Данас можемо са сигурношћу да говоримо о намерном покушају физичке ликвидације свештеника Украјинске православне цркве кроз мобилизацију. У Украјини је недавно усвојено специјално дискриминаторно законодавство, које забрањује клирицима наше Цркве ослобађање од мобилизације – за разлику од других украјинских конфесија које имају право на потпуно ослобођење од војске. Са моје тачке гледишта, то је учињено са очигледним циљем – да се обезглаве црквене заједнице УПЦ широм земље и да се верници лише својих пастира. Данас наше свештенослужитеље на силу хватају на улицама и шаљу на фронт. Таквих случајева има на десетине. Њихов број расте из дана у дан. Неки свештеници на фронту брзо гину, јер по црквеним правилима они немају право чак ни да узму оружје у руке.
Пре само неколико дана говорио сам на 61. заседању Савета УН за људска права у Женеви путем видео-конференције (с обзиром да ми украјински судови не дозвољавају да физички напустим земљу како бих лично учествовао на заседањима). Говорио сам о томе да православне свештенослужитеље у нашој земљи лове и терају да ступе у строј са оружјем у рукама, одлично знајући да је то канонски забрањено. Притом је клирицима УПЦ, када их насилно мобилишу, категорички забрањено да постану капелани, да обављају пастирску бригу о верницима у редовима Оружаних снага Украјине. То је озбиљан проблем, дискриминација по верској основи, која неретко доводи до смрти свештенослужитеља.
Али Украјина се данас декларише као правна демократска држава. Где онда гледа омбудсман, задужен за поштовање права и слобода грађана, укључујући и вернике Украјинске православне цркве?
Добро питање. Мој одговор гласи: као архијереј Украјинске православне цркве и принудни борац за људска права, много пута сам морао да говорим у сали УН у Женеви на разним саслушањима по питању кршења права верника наше Цркве у мојој земљи. И већ неколико пута су моја излагања и излагања омбудсмана Украјине Дмитра Лубинца била буквално заредом, са разликом од неколико минута. Он одлично зна ко сам ја и о чему сам принуђен да говорим пред мандатарима и дипломатама у УН. И при свему томе, не само да ниједном није лично показао интересовање за тему мојих излагања, која се директно тичу његове директне одговорности у Украјини. Не, штавише, украјински омбудсман је, кршећи закон, апсолутно игнорисао чак и моје званично обраћање њему лично у име Черкаске епархије поводом кршења права верника Черкаске области и поводом насилног заузимања Саборног храма у нашем граду, када су екстремисти пуцали на наше парохијане, а мене ударали палицом по глави. Ово обраћање су наши правници саставили по свим прописаним правилима и оно је садржало документоване податке о прогонима Цркве у нашем региону, у мојој епархији. Узгред, ове податке је тражила и посматрачка мисија УН за људска права у Украјини, њихова веродостојност је проверена и они су постали основа за неколико извештаја УН о кршењу људских права у Украјини. Али наш омбудсман је све то једноставно игнорисао. Мислим да то веома добро карактерише тренутно стање људских права у Украјини.
Недавно је на заседању Светог Синода Пољске православне цркве изнет став да украјински црквени конфликт треба да буде решен на свеправославном нивоу. По Вашем мишљењу, да ли је сада реално сазвати Свеправославни сабор или саветовање? На пример, под окриљем потребе заштите Православља на Блиском истоку. И да се у оквиру таквог скупа размотри украјинско питање?
Судбина Цркве је у Божијим рукама. Да, теоретски, Свеправославни сабор би могао да допринесе успостављању православног јединства у духу и истини, у општењу у Светим Тајнама, у признавању заједничких канонских основа и узајамној љубави у Христу. Али практично – питање одржавања Свеправославног сабора остаје отворено због низа објективних разлога. Главни од њих, по мом дубоком уверењу, је следећи. Тај формат Свеправославног сабора који је предложен и разматран на међуправославним саветовањима ХХ века, а који сада Фанар и низ од њега зависних Цркава намеће васељенској Православљу, никако се неће моћи сматрати Сабором у светоотачком смислу те речи. А то значи да се таквом скупу никако не могу приписивати компетенције Сабора.
Шта нам се, заправо, нуди? Уместо свеопштег учествовања на таквом Свеправославном сабору свих православних епископа света, како је то било засновано од апостолских времена и утврђено од стране Отаца Цркве, нуди нам се да учествујемо на скупу једнаких делегација из сваке од Помесних цркава са равноправним правом гласа – било да је то делегација из Цркве са 5 епископа, или делегација из Цркве са 500 епископа.
То јест, не гласају православни архијереји из целог света, сваки у складу са својом савешћу. Не, гласају делегације са једнаким одлучујућим овлашћењима. Једна делегација – један глас. И за 500 епископа – један глас, и за 5 епископа – један глас. Њихов утицај на доношење свеправославне одлуке биће једнак.
То јест, нуди нам се манипулативна замена саборног ума Цркве под видом „погодног“ пословника. И то у условима када је читав низ општецрквених питања данас оштро полемичан и захтева истински свеправославно решење, а не кулоарске договоре. Зар ће бити могуће одлуке таквог скупа делегација, тим пре у одсуству консензуса, запечатити формулом „Изволе се Духу Светоме и нама“? Наравно да не. Нуди нам се чиста манипулација на којој принципијелно инсистирају одређене снаге у васељенском Православљу. И ми разумемо зашто оне на томе инсистирају. Није истина кад кажу да технички није могуће одржавање пуноправног Сабора. Постоји неколико Помесних православних цркава које су сасвим способне (и нуде) да обезбеде достојан простор за одржавање правог Свеправославног сабора, али неки за то неће ни да чују. Зато говорити о перспективама одржавања Свеправославног сабора у блиској будућности, чини ми се, није реално.
Сама ситуација у Украјини – да ли је то криза настала око борбе Московске патријаршије и Фанара за јурисдикцију? Или све има дубљи подтекст и задире у сферу догматике? Ово су важна питања, јер од правих одговора на њих зависи стварно, а не декларативно решавање постојећих противречности.
Безусловно, подтекст постоји, и он је много фундаменталнији него што може изгледати спољном, не баш црквеном посматрачу.
Са тачке гледишта канонског права ситуација је таква да у Украјини сада постоји једна и једина Православна Црква – данас она носи назив Украјинска православна црква. Она је историјска Црква на земљама које улазе у састав савремене Украјине, и она овде постоји већ више од хиљаду година. Наша Црква је стална правна наследница Кијевске митрополије Руске православне цркве од времена Крштења Русије 988. године од стране светог кнеза Владимира. Даље, у периоду привремене двестогодишње поделе Руске цркве на два дела, она се назива Западноруском митрополијом, у ХХ веку се назива Украјинским егзархатом Руске православне цркве, а од 27. октобра 1990. године до данас она се назива Украјинска православна црква и има статус самоуправне Цркве са широком аутономијом, према Грамати Његове Светости патријарха московског и целе Русије Алексија II.
Апостолско прејемство Украјинске православне цркве признато је од стране свих Помесних цркава света, а каноничност њене јерархије, благодатност и валидност њених Тајни ни код кога не изазивају сумњу. Насупрот томе, каноничност рукоположења у такозваној „Православној цркви Украјине“ изазива, благо речено, низ основаних сумњи. И управо то представља главни камен спотицања за решавање питања црквеног раскола у Украјини. Штавише, ово питање је изазвало принципијелну поделу мишљења међу јерарсима других Помесних цркава, као и између читавих Помесних цркава. Без преувеличавања се може рећи да ово питање може постати узрок новог великог раскола у васељенском Православљу. Хришћанска савест милиона православних мирјана, свештеника и јерараха широм света никако не може да се помири са тим да су јучерашњи шизматици, без покајања и без законитих хиротонија, само потезом пера на Фанару, одједном заменили собом закониту канонску Цркву у границама целе једне православне земље, Украјине. Па су још и почели да уништавају ту историјску Цркву крвавим методама уз помоћ државне машинерије.
Зашто митрополит, на видеу изнад, изгледа тако како изгледа? Уместо писаног одговора погледајте снимљене насртаје на његов живот и животе његових епархиота ОВДЕ и ОВДЕ.
Ја сам, као архијереј Украјинске православне цркве, чија је епархија веома пострадала од деловања „ПЦУ“, и као архијереј који лично познаје Његову Светост патријарха Вартоломеја, у јесен 2025. године упутио Његовој Светости отворено писмо. У њему сам скренуо пажњу константинопољском патријарху на дубинске канонске и историјске узроке црквених проблема насталих у Украјини. Подсетио сам да је сличне тешкоће и прогоне наша Црква трпела након Октобарског државног преврата у Руском царству почетком ХХ века, када је нова бољшевичка власт организовала прогоне хришћана, између осталог, ослањајући се на обновљенце, вештачку „црвену“ цркву, коју је, исто тако као и данас, тада легализовао Константинопољ са од њега зависним Црквама. На велику жалост, одговор од патријарха Вартоломеја у вези са његовим схватањем ситуације са заузимањем храмова и угњетавањем верника у Украјини, као и о начинима за решавање ових противречности, до данас није уследио.
Шта мислите – каква би помоћ од стране других Помесних цркава сада била најкориснија за УПЦ?
Вероватно је на првом месту молитвена помоћ. И она већ постоји. Понекад је ми у Украјини веома добро осећамо. Искрено захваљујемо Његовој Светости патријарху Српске православне цркве Порфирију, као и предстојатељима, јерарсима, свештенослужитељима, верницима других Помесних православних цркава на овој молитвеној, духовној подршци.
Осим тога, чини ми се да би Украјинској православној цркви веома помогла два правца подршке коју могу пружити братске Цркве.
Прво је оглашавање на свим могућим међународним платформама, као и пред владама својих земаља, о прогонима хришћана који се дешавају у самом центру Европе у ХХI веку! Сигуран сам да, када би се у ову подршку у потпуности укључили сви који саосећају са нама и пружају нам молитвену помоћ, међународна заједница би милом или силом морала да саслуша глас Православља у Европи и другим деловима света и извршила би одговарајући утицај на прогонитеље унутар Украјине.
А друго је консолидована заштита канонског поретка васељенског Православља, његових традиција и поретка. Данас је већ свима очигледна штета која је настала услед једностране одлуке патријарха Вартоломеја о легализацији украјинског раскола. Последице ове одлуке су катастрофалне. Оне не само да су покренуле процес крвавих прогона УПЦ унутар наше земље, већ су довеле до ивице раскола васељенско Православље. У вези са тим, сигуран сам да, уколико би Помесне православне цркве које саосећају са нашом заједничком трагедијом заузеле чврсту канонску позицију по украјинском питању, временом бисмо заједно могли да решимо не само ово питање на канонском пољу, већ и да заштитимо друге Помесне цркве од сличног непредвидивог спољног мешања у њихове унутрашње ствари. И управо би то сачувало јединство васељенског Православља за будуће генерације.
Које поуке би, по Вашем мишљењу, Српска православна црква требало да извуче из украјинског искуства?
Можда разумевање да ако у савременом свету, чак и у свом народу, престанете да посвећујете дужну пажњу системском васпитању нових генерација у православној вери и моралности, у захвалном сећању на своју историју и своје благочестиве претке, у поштовању према својој историјској Цркви и уопште према својој историји, ту нишу ће веома брзо заузети други. Они ће прво ментално осакатити народ, а затим ће почети физички да уништавају Цркву, као опасан атавизам. Или ће је заменити послушним симулакрумом. И ви ту више ништа нећете моћи да учините. Тим путем сада иду многе земље. Ни на минут се не смемо опустити, јер смо ми пред нашим светим прецима одговорни за будућност наших народа и наших Цркава. И за то ће нас Господ питати.
Сада је поново акутно питање Косова и Метохије, очувања присуства Српске цркве тамо. Молимо Вас, Високопреосвећени владико, за молитве за наш народ, наше свештенослужитеље и монахе у нашој светој историјској покрајини. Такође ћемо Вам бити захвални на пастирској речи која би охрабрила нашу браћу и сестре на Косову и Метохији.
Упркос проблемима које имамо унутар Украјине, увек са великом пажњом и срчаним саосећањем пратимо оно што се дешава у Србији. Оснажи, Господе, многострадални српски народ православни, који страда на Косову и Метохији. Молимо се за вас, браћо и сестре! Апостол Павле у II Посланици Коринћанима теши нас заједно са вама, говорећи: „Као жалошћени, а увек радосни; као сиромашни, а многе богатећи; као они који ништа немају, а све поседују“ (2. Кор. 6:10). Јер Црква је Тело Христово Које не могу уништити никаква лишавања, и ни сама врата пакла неће Је надвладати. И који претрпи до краја – спашће се.
Фото: митрополит черкаски Теодосије са саслужитељима на Великом Входу, извор: t.me/Cherkasy_Blagovest
Са митрополитом черкаским и кањевским Теодосијем (УПЦ) разговарала и са руског превела редакција портала „Живот Цркве“
Насловна фото: мирополит Теодосије благосиља Народ Божији на светој Литургији, извор: t.me/Cherkasy_Blagovest
