Објављена је твоја песмарица посвећена Његовој Светости, а наслов књиге је „Распети Свјатјејши“. Шта те је инспирисало да тако насловиш збирку песама о нашем првојерарху?
Први међу једнакима… Том реченицом се најбоље описује место на коме је патријарх српски од вајкада, па до данас. Патријарха помињу на Светој Литургији сви наши архијереји у тренутку када се Часни Дарови уносе у олтар и стављају на Часну Трпезу ради епиклезе и освећења. Дакле, Његова Светост заузима почасно место у нашој Цркви, шта год ко мислио, писао, признавао или не признавао, нашем патријарху следују почасти какве нема ниједан државник, ни краљ или цар земаљски. Патријарашки трон се не може упоредити ни са једним другим троном или достојанством у читавом свету. Свјатјејши је распет због тога што носи најтежи крст, моли се Богу за сав народ који му је поверен и за све нас приноси Бескрвну Жртву као предстојатељ Светих Тајни и глава Помесне Цркве Православне. Због тога је највише изложен ударима злонамерних и антицрквених медија, расколника и „преподобних“ верника који би да бране веру од патријарха, а у својим домовима угњетавају ближње и упадају у прелест из које се тешко излази.
Доста стихова си посветио и томе, како нападају нашег патријарха, а он све смирено подноси и на све то узвраћа молитвом, праштањем и смирењен?
Патријарх Порфирије је монах до краја свог живота, замонашен је у манастиру Високи Дечани, власи његове косе су у кивоту Светог краља Стефана Дечанског, што многи не знају или знају, а не желе да признају величину светиње. Иза патријарха Порфирија су године и деценије монашких
подвига, молитвених стајања, учења ради стицања престижног теолошког образовања, сусрети са светим старцима, служење Свете Божанске Литургије, игуманско бреме у ковиљској светињи у којој су бројни млади животи безнадежник зависника извучени из канџи наркоманије и враћени у нормалан живот. Такав духовник је Духом Светим изабран најпре за викарног епископа, потом за Митрополита загребачко-љубљанског, а затим и за патријарха српског, настављајући да носи све тежи крст и то смирено, достојанствено и молитвено, не узвраћајући на мржњу мржњом, већ љубављу и молитвом, праштајући увреде и стичући блаженства Христова.
Како уопште треба реаговати када неко у нашем присуству вређа Његову Светост?
Нема потребе да се обазиремо на то, такав човек је већ у великој невољи и духовној опасности, уловљен од духовног вука и чини оно што је злим силама угодно. Свети Оци су многим поукама дефинисали каква опасност прети души човека који вређа првојераха Помесне Цркве, али, можда то најбоље објашњава реченица – Ко патријарха осуђује, огњено угљевље ставља на своју главу. На жалост, слушао сам човека који је дуго у Цркви, а није научио основне црквене манире, да се тако изразим, па у присуству свештеника и верника вређа Његову Светост, при томе се уопште не устручавајући, него рафално испаљује осуде и ружне речи да би на крају такве беседе, у лажном смирењу рекао за себе лично да је најгрешнији. Уколико је тако, зашто вређате првог и најбољег од нас, ако сте најгрешнији и последњи од свих? При томе, тај човек није решио тешке проблеме у својој кући, поступио је противно заповестима Христовим у својој породици, а има времена да замера патријарху и епископима да нешто не чине исправно. Сада често можемо да чујемо и хвалоспеве о претходницима нашег Патријарха Порфирија на трону Светог Саве и то од истих људи који су их вређали док су били међу нама. Како каже добра стара народна изрека – Свијету се не може угодити…
Као песник и верник Српске Православне Цркве, шта поручујете браћи и сестрама у Христу?
Управо то, да будемо браћа и сестре у Христу јер смо причасници из из једне Свете Чаше и деца једне Свете Саборске и Апостолске Цркве која има свој поредак и јерархију коју треба да поштујемо јер Христос води Своју Цркву и свакоме од нас одређује мсето да Му служимо. Дајмо допринос назидању Цркве, Њеном величању и узрастању и кроза нас у ово време данашње када се сва тама овога света окомила на Цркву и жели да помрачи Њену Светлост која се не да сакрити. Будимо срећни што смо деца Светосавске Цркве и не дајмо да нас било ко обмане да је спасење негде изван Цркве, у неким другим и новим, тобоже бољим и правовернијим организацијама, наравно, неканонским, које желе да од Мајке Цркве одвоје децу и придобију их за своје циљеве, а уруше ненарушиви углед Српске Православне Цркве. Волимо нашу Мајку Цркву, поштујмо нашег патријарха, архијереје, свештенство и монаштво и трудимо се на задацима чије решавање зависи од нас, уз помоћ Божију и благослов Господњи.
Дејан Спасојевић,
АСоглас издаваштво
Интервју са портала АСинфо
