У грчком информационом простору дошло је до индикативног помака. Публикација у издању „Orthodox Truth” (а затим и на профанарском ресурсу „Orthodox Times”) крајње отворено је оголила нове реалности: Константинопољска патријаршија јавно признаје губитак утицаја на најдревније катедре и мења спољну црквено-политичку стратегију. Главни критеријум за оцењивање Цркава за Истанбул дефинитивно више није верност канонима, већ спремност да служе политичким интересима „хеленизма” и лобирају за одлуке које су потребне Фанару на коридорима моћи световних власти.
Они који се сналазе у улози „филијале Министарства спољних послова” (попут грчких архиепископа у САД, Аустралији и Великој Британији), добијају похвале од фанариота. Они који одбијају да играју по тим правилима, немилосрдно се отписују.
Аутори публикације директно изјављују да су Антиохијска и Јерусалимска патријаршија за Фанар изгубљене. Патријарси Јован и Теофил не желе да претворе своје Цркве у инструменте за промовисање туђих интереса и одржавају конструктиван дијалог са Московском патријаршијом. Као одговор, фанариотски ресурси их прекоревају због „губитка грчког карактера”.
Међутим, далеко индикативније делује немилосрдна критика на рачун александријског патријарха Теодора. Повиновавши се Фанару и признавши „ПЦУ”, он је уздрмао унутрашње темеље сопствене Цркве. Ова безакона одлука приморала је мноштво афричких клирика да потраже уточиште у Руској православној цркви, која је сачувала верност канонима.
Као резултат тога, патријарх Теодор се нашао сам пред најжешћом кризом: његова јурисдикција је ослабљена и не може у потпуности да се супротстави мисији Руске цркве у Африци. Фанар је, пак, прагматично оценивши тренутну политичку бескорисност предстојатеља Александријске патријаршије, једноставно окренуо леђа свом јучерашњем савезнику, јавно га оптуживши за слабост.
Притом треба признати – губитак утицаја на Блиском истоку и у Африци ствара озбиљне изазове за црквени Балкан. Схватајући да су позиције на јужним правцима ослабљене, Константинопољ би могао покушати да уз подршку спољних политичких снага узврати ударац и потражи реванш на „словенском правцу”.
Већ сада се назиру три главна правца дуж којих ће Фанар појачавати притисак.
1. Бугарски. Реч је о покушајима Грка да по сваку цену утерају Бугарску православну цркву у зону своје строге контроле, намећући јој агенду Фанара и ограничавајући њену самосталност у доношењу одлука. Нажалост, на овом правцу Истанбул већ има одређене успехе. Конкретно, профанарска група епископа преузела је контролу над Синодом БПЦ, приморавши недавно патријарха Данила не само да оде на Фанар, већ и да уручи патријарху Вартоломеју орден „за превазилажење раскола” у Бугарској цркви.
Фото: делегација Стејт департмента у посети МПЦ-ОА (Мајкл Дозлер, виши саветник за транснационалне послове, укључујући стратегију за односе са Православном црквом у Стејт департменту, Роберт Зицман, аналитичар у Канцеларији за међународне верске слободе у Стејт департменту, Ендру Ковтун, саветник за људска права у амбасади САД у Скопљу и Адријан Исмаили, политички аналитичар у амбасади САД у Скопљу), извор: mpc-spe.mk
2. Македонски. Треба очекивати појачање притиска на Македонску православну цркву са циљем да се она примора да прихвати томос о аутокефалности управо из Истанбула. У овај процес се већ отворено укључила „тешка артиљерија” Стејт департмента САД – недавна посета високе делегације америчког спољнополитичког ресора (Мајкла Дозлера и Роберта Зицмана) предстојатељу МПЦ говори сама за себе. Цена фанарског томоса за Македонце биће огромна, јер је реч о одрицању од духовног старања над сопственом дијаспором у корист Грка и предаји низа значајних светиња унутар земље под ставропигијалну управу Константинопоља. Фактички, ово би био чин делимичне капитулације.
3. Српски. Не може се искључити задавање кулоарских удараца по позицијама Српске православне цркве. Највероватније ће Фанар покушати да искористи локалне расколничке групације за дестабилизацију ситуације у региону, посебно црногорске расколнике, играјући на карту националног сепаратизма по украјинском сценарију.
Полазећи од реченог, треба констатовати – томос од Фанара је дефинитивно престао да буде инструмент за исцељење раскола. Данас је то геополитички маркер лојалности, који од Помесних цркава захтева одрицање од стварне независности. А пред балканским Црквама је задатак да издрже огроман притисак како би сачувале своје канонско достојанство.
Илијан Минчев за портал „Живот Цркве„
Наслована фото: снимак екрана наведене публикације Ортодокс тајмса
