Харитативна делатност није споредна активност Цркве, нити хришћанска верзија социјалног рада, већ један од најнепосреднијих начина на који Црква сведочи своју веру. Љубав према Богу не може се одвојити од љубави према човеку, јер се управо у сусрету са гладним, болесним, усамљеним и одбаченим проверава истинитост хришћанског живота. Зато милосрђе није само морална обавеза верника већ плод заједнице са Христом.
Од апостолских времена Црква је бригу о сиромашнима разумевала као део своје основне мисије. Служење потребитима није било препуштено случајној доброј вољи појединаца, већ је припадало самом животу црквене заједнице. Установљавање ђаконске службе показује да је већ прва Црква препознала потребу да се љубав организује и учини делотворном. Јер добра намера, уколико не постане конкретно дело, лако остаје само реч.
За време Немањића харитативна делатност Српске цркве није била препуштена тренутном расположењу појединаца, већ је постепено уграђивана у сам поредак црквеног и државног живота. Манастири нису били само места молитве и богослужења него и средишта у којима су примани путници, храњени сиромашни, неговани болесни и збрињавани они које тадашње друштво није могло другачије да заштити. Свети Сава је у Студеничком типику прописао да се на манастирским вратима даје „странима и немоћнима“, предвидео постојање гостионице за путнике и сиромахе, а у Студеници је устројена и прва позната српска манастирска болница, са одређеним лежајевима, послугом и правилима лечења. Тако је у немањићкој Србији милосрђе престало да буде само лична врлина и постало установа. Оно што је Јеванђеље заповедало савести верника, Црква је претварала у трајни поредак бриге о човеку. Студенички типик
Тај поредак је у време цара Душана добио и правну заштиту. Најнепосреднија је одредба 28. члана Душановог законика, којом се заповеда да се при свим црквама хране убоги онако како су ктитори одредили, док митрополиту, епископу или игуману који то занемари прети лишење црквеног чина. Харитативну делатност Цркве посредно су подупирали и 26. члан, који је цркве ослобађао државних работа, 35. члан, који је манастирима обезбеђивао самостално управљање имовином, и 40. члан, који је потврђивао неприкосновеност задужбина и завештања датих Цркви „за душу“. Том кругу припадају и 64. члан, који је сиромашну предиљу ослобађао дажбина као и свештеника, 72. члан, који је сваком невољнику јемчио приступ правди пред царским двором, и 73. члан, који је правно немоћној сироти давао право на заступника. Душанов законик, дакле, није само позивао на милосрђе: он је од Цркве захтевао да сиромаха нахрани, а од државе да заштити простор у којем ће та заповест бити испуњена. Текст Душановог законика
Ипак, црквено милосрђе не исцрпљује се у давању хране, одеће, новца или смештаја. Човеку није потребна само помоћ да преживи него и сведочанство да није заборављен, да његово достојанство није нестало заједно са његовом имовином, здрављем или друштвеним положајем. Црква у потребитом не види социјални случај, већ икону Божју и брата за кога је Христос пострадао. Због тога је хришћанско милосрђе увек лични сусрет, а не пука расподела материјалних добара.
Харитативна делатност постаје истински црквена тек када извире из литургијске заједнице и у њу се враћа. Тамо где вера не рађа милосрђе, она се претвара у празну побожност; тамо где помоћ човеку остане без љубави и духовног смисла, она се своди на административну услугу. Црква је позвана да споји једно и друго: да човеку пружи руку у његовој невољи и да га том руком уведе у богомдани поредак љубави, који његовом животу враћа смисао и изводи га на пут ка Богу.
