Савремене расправе о религијским праксама често откривају дубоке поделе у начину на који различите друштвене групе разумеју улогу вере у јавном животу. Масовно поклоњење Часном појасу Пресвете Богородице у Храму Светог Саве представља један од примера који изазива снажне реакције. Док једни у том догађају виде израз живе вере, историјског памћења и духовног заједништва, други га тумаче као остатак предмодерног мишљења, сујеверје или чак фетишизам.Оно што привлачи пажњу није сама критика, већ чињеница да њени аутори често настављају да је износе и онда када су свесни да ће им она донети више штете него користи у јавном простору. Као да их потреба да религијски догађај сведу на примитивизам, заблуду или масовну хистерију приморава да реагују без обзира на последице. Управо та појава заслужује озбиљну социолошку и психолошку анализу. Међутим, када се оваква појава посматра из угла социологије религије, а нарочито кроз рад француског социолога Емила Диркема, долази се до далеко сложеније и занимљивије слике.
Диркем није религију посматрао као збир правила или као питање личног убеђења. Њега је пре свега занимала њена друштвена функција. У свом делу „Елементарни облици религијског живота“ религију је дефинисао као систем веровања и пракси који људе окупља у моралну заједницу. За њега је основна подела у свакој религији подела на свето и профано. Профано припада свакодневици, практичним потребама и индивидуалним интересима. Свето је издвојено из обичног живота. Оно захтева поштовање и окупља људе око заједничких вредности.
Полазећи од таквог разумевања религије, Диркем је критиковао тадашње теорије које су фетишизам представљале као први и најпримитивнији облик религије. Сматрао је да човек не почиње да поштује неки предмет зато што он сам по себи поседује натприродну моћ. Камен је само камен. Дрво је само дрво. Предмет постаје свет тек када му заједница додели посебно значење. Светост се не налази у самом предмету него у колективној представи коју друштво ствара о њему.
Одатле произлази и његово разликовање магије и религије. Магијски однос је углавном индивидуалан и усмерен ка личној користи. Појединац користи одређени предмет, ритуал или формулу како би постигао здравље, богатство, успех или заштиту. Такав однос не ствара трајну заједницу. Диркем је чак приметио да не постоји „магична црква“. Магија не повезује људе у моралну целину. Религија чини управо то. Она окупља појединце, обликује заједнички идентитет и ствара осећај припадности нечему већем од личних интереса.
Из тог разлога било би тешко поклоњење Часном појасу Пресвете Богородице једноставно прогласити фетишизмом у смислу који је Диркем критиковао. Верници који долазе да се поклоне реликвији не делују као изоловани појединци који покушавају да путем магијског предмета остваре неку приватну корист. Они долазе као чланови верске заједнице која препознаје одређени предмет као део свог духовног наслеђа и црквеног предања. Чин поклоњења није одвојен од литургијског живота, молитве и колективног искуства вере. Истовремено, за многе вернике Часни појас није тек историјски артефакт нити материјални предмет коме се приписује самостална натприродна моћ. Његова вредност произлази пре свега из личности којој је припадао. У том смислу однос према реликвији није суштински различит од односа који људи имају према предметима сачуваним од својих предака, родитеља или блиских сродника. Стари сат, писмо, фотографија или комад одеће немају вредност због материјала од којег су направљени, већ због сећања и везе са особом којој су припадали. На сличан начин и Часни појас има значење зато што је повезан са личношћу Пресвете Богородице. Чак и када би се, ради аргументације, по страни оставило место које она заузима у хришћанској теологији и побожности, остаје чињеница да верници на реликвију гледају као на драгоцени остатак некога кога сматрају блиским чланом сопствене духовне породице. Поштовање које се исказује није усмерено ка предмету као таквом, већ ка личности на коју тај предмет упућује и чије присуство симболички чува у колективном памћењу. Пресвета Богородица у том доживљају није удаљена историјска фигура већ блиска заступница, духовна мајка и најпоштованија личност хришћанске историје после самог Христа. Због тога поклоњење Часном појасу није усмерено ка предмету као предмету, већ ка личности са којом је тај предмет повезан. Верници у њему не виде извор моћи сам по себи, већ сведочанство о животу и присуству оне која је родила Исуса Христа, Месију и Спаситеља у кога верују. У томе се налази суштинска разлика између религијског поштовања реликвије и онога што је Диркем називао магијским фетишизмом.
Диркем је посебну пажњу посветио тренуцима масовног окупљања које је називао колективном ефервесценцијом. Када се велики број људи окупи око истог симбола, исте вере или истог ритуала, ствара се снажан осећај заједништва. Појединац престаје да доживљава себе као изоловано биће и постаје део шире целине. Емоције, уверења и симболи добијају посебну снагу. Свети предмет тада не представља само себе. Он постаје видљиви знак колективне свести која се око њега окупља.
Занимљиво је да ова логика не важи само за религију. Савремена друштва имају сопствене свете симболе. То могу бити заставе, национални споменици, државни празници, па чак и поједини брендови или идеолошке представе. Људи су спремни да им исказују оданост, да их бране и да у њима препознају вредности које превазилазе њихове личне животе. Зато је погрешно веровати да су симболи и колективна осећања нестали са процесом секуларизације. Они су само променили облик.
Због тога је занимљиво што се Диркем понекад користи као аргумент против религијских пракси. Његова анализа не води ка закључку да су религијски симболи безначајни или ирационални. Напротив. Он настоји да покаже зашто су они толико важни за функционисање друштва. Без заједничких симбола, без облика колективног памћења и без простора у којем људи могу да осете припадност широј заједници, друштво постепено губи механизме који га држе на окупу.
Посматрано из те перспективе, поклоњење Часном појасу Пресвете Богородице није тек питање личне побожности нити се може свести на поједностављене оптужбе за сујеверје. Оно представља друштвени догађај у којем се преплићу вера, историјско памћење, колективни идентитет и потреба људи да се осете делом заједнице која их превазилази. Управо зато такви ритуали опстају и у савременом добу. Они не сведоче само о религијским уверењима појединаца већ и о трајној људској потреби за заједништвом, смислом и припадањем.
Жељко Ињац
