Одлази јесен, учесташе кише,
зверке се у своје јазбине скрише,
цврчак по пустом лугу лута,
на њему трошна хаља жута.
Јадничак на пусту шуму гледа,
клонула срца, образа бледа,
нигде сунца да се насмије,
гладан је, данима јео није.
Нигде боровнице ма и презреле,
све су јагоде куне појеле,
веверице печурке у лог свој однеле,
ни једне трњине не остаде живе,
давно су прошле смокве и шљиве.
Погасили су се маслачци жути,
поља покрили новембра скути,
нигде ни једна зова црна,
ни шипкових боба поврх трна,
по орању гаврани траже зрна.
Смрзава се цврчак у јазбини празној,
гладан је, размишља о дружини разној.
Коме да пође да моли, на врата,
кад нема рођене сестре ни брата?
Сети се најближих суседа мрава,
пуна им остава блага права.
Кад чуше да им он тражи хране,
чувар мравињака на њега плане:
– Ленштино једна, иди нам с трема,
за тебе у нас ни мрвице нема.
Ти си циркусант али без шатре
нема за тебе код нас ни ватре.
Од љутине се мрави чувари гуше,
а пух рече: Немојмо грешити душе,
ето сиротог цврчка ја могу
примити до пролећа у моју логу.
Залихе скромне ми ћемо делити,
он ће ме причама својим веселити,
делићемо ми одаје моје
јер ја добро знам цврчак ко је.
Он добро мало срце има,
летос је певао нама свима,
шта да се ради, то му је занат,
сем виолине нема други алат.
Зар је праведно да од зиме страда,
доћиће лето, ко би намa свирао тада?
Зашто да га не спасемо беде?
И пух за руку узе цврчка
па га у јазбину своју поведе.
РАДОВАН СИНЂЕЛИЋ
ШАБАЦ
