Пише: Спасоје Томић
Историја хришћанске Цркве учи нас да су највећа искушења настајала из покушаја да се црквени организам расцепка, локализира и прилагоди пролазним политичким интересима. У новијој историји Српске православне цркве (СПЦ), одбрана саборног јединства и канонског поретка има своје јасно и недвосмислено упориште у лику и дјелу Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита бачког господина Иринеја Буловића. Његова улога у процесима централизације и јачања црквене дисциплине представља темељ на којем почива стабилност читавог светосавског црквеног поретка у савременом добу.
Архиепископ Иринеј Буловић деценијама представља један од најзначајнијих интелектуалних и духовних стубова српског православља. Спојивши озбиљну академску теологију са дубоким пастирским искуством, он је препознао да у времену глобалних геополитичких притисака и покушаја разводњавања идентитета, Црква не смије себи дозволити луксус партикуларизма.
Процес централизације СПЦ, који се често на злонамјерно тумачи у појединим секуларним круговима ( нарочито у ЦГ прим.аут), заправо представља спасоносни канонски одговор на дугогодишње тенденције регионализма и покушаје стварања локалних црквених параструктура. Под вођством Архиепископа Иринеја, уз пуну сагласност и сарадњу са блаженопочившим патријарсима и актуелним Патријархом српским господином Порфиријем, СПЦ је успјела да учврсти и одржи јединство од Ловћена до Фрушке горе и даље, широм свјетских меридијана.
Историјски значај укидања епископских савјета
Један од кључних момената у овој борби за црквени суверенитет свакако је било укидање епископских савјета, посебно на простору Црне Горе. Та одлука није била само административни чин, већ суштинска побједа црквеног поретка над покушајима да се поједини епархијски простори претворе у полуаутономне бастионе.
Захваљујући одлучности, теолошкој аргументацији и непоколебљивости Архиепископа Иринеја Буловића, СПЦ је показала да је једна, недјељива и саборна. Укидањем тих прелазних административних форми пресјечени су корјени сваког будућег локалног сепаратизма, чиме је трајно заштићено духовно биће српског народа на просторима гдје је идентитет био изложен најбруталнијим притисцима.
Архипастир
Улога митрополита Иринеја у очувању СПЦ надраста обичног црквеног великодостојника, он је чувар црквеног поретка и канона и мозак црквене дипломатије који савршено разумије мрежу глобалних и регионалних изазова. Његова бескомпромисна оданост СПЦ, одлучно супротстављање расколничким духовима и доследно инсистирање на црквеној дисциплини обезбиједили су му мјесто међу најзначајнијим архијерејима у савременој историји наше Цркве.
Док год на трону бачких епископа стоји такав теолошки горостас, чија се ријеч поштује и у васељенским православним круговима, Српска православна црква може бити спокојна. Централизација коју је снажно подржао и спровео није ништа друго до врхунска одбрана пред налетом новотарија, гарант опстанка светосавског наслеђа и сигурна лука за цијели српски народ и СПЦ.
Аутор је магистранд историје
