„Онда Тома, који се зваше Близанац, рече ученицима: Хајдемо и ми да помремо с њим.“ (Јован, 11,16)
„Хајде за Мном, а остави нека мртви укопавају своје мртваце“ (Матеј, 8,22)
Христос Бог својом људском природом воли, пати, тугује, брине, љути се, страхује, о чему постоје бројна сведочанства исписана на јеванђелским страницама. По томе је сличан нама, по томе Га најбоље разумемо и зато нам није стран. Ипак, немогуће је не застати на месту на ком је описано како је Христос заплакао над већ трулим месом свог блиског пријатеља Лазара, који се упокојио 4 дана раније.
Заплакао је, иако је знао две апсолутне истине, које би свакоме од нас биле утешна мисао. Христос је знао да је растанак краткотрајан, јер Лазар није изгубљена душа, он ће несумњиво бити у Царству Небеском. Такође, Он је знао оно што следи и да ће и Сам поделити судбину пријатеља за свега 8 дана. Ипак је плакао.
Христос плаче у садашњости, зарад будућности. Плаче јер ће тих неколико дана на земљи, најважнијих, спасоносних дана за све што је створено, провести без близине онога којег воли. Знајући, пак, да ће Лазар васкрснути, Христос зна да је њихов привремени растанак ипак неминован. Притом, ми немамо сазнања „из прве руке“ о Лазаревој „судбини“ током четири дана које је провео мртав. Никада по васкрсењу није сведочио о ономе што је „доживео“, али предање каже да се за живота више није смејао, што указује да их је провео у присуству Адама, а одсуству Христа. Није се смејао и зато што је остатак живота туговао због новог растанка са Пријатељем. Његове речи, по предању, „глина краде глину“ упућене крадљивцу ћупова, сведоче о ништавилу које је једина могућа алтернатива животу са Христом.
Осам дана која деле два васкрсења, Лазарево и Христово, икона су чекања онога дана који долази и који очекујемо – Осмог дана у који ће Христос коначно бити заједно са васкрслим (Лазаром) и васкрслима (нама). Истовремено, васкрсење Лазарево икона је васкрсења целокупне твари, указујући на свеопште васкрсење и чињеницу да ће спашена твар бити у Царству у заједници са Христом.
Христос плаче и зарад прошлости, јер смрћу ближњег којем је поклонио Своју Љубав, умире део Њега Самог. Његове сузе можемо тумачити у контексту времена и простора у којима је Оваплоћени живео.
Али, вратимо се на Почетак. Зашто је уопште створен Свет? Створен је из љубави и Љубави ради, створио га је Отац кроз Сина и ради Сина. Зашто је Син желео да Свет буде створен? Ради (умножавања) љубави. Међутим, ако разумемо да Христова воља, као и све, Синовљево, постоји у беспочетној и бескрајној вечности, разумевамо да је та воља постојала одувек. Значи да је и љубав Сина према свету постојала одувек, тачније ПРЕ него што је Свет уопште створен. И та љубав наставља са постоји у вечности, чак и након потенцијалног свршетка постојања материјалног света.
Ово отвара бројна занимљива питања, попут Божје љубави која је вечна и према пропадљивом и неспашеном делу наше стварности. Ако та љубав постоји одувек и заувек, није ли крајње логично да Бог (не из људске слабости, која и није способна да суштински појми сопствену пролазност пре него што је „доживи“) заплаче над оним што воли, а што не постоји са Њим у вечности?
Дакле, Бог над Лазаровим гробом плаче за Светом са којим ће се заувек растати након Своје смрти – тачније оним делом света који је створен – за непостојање, по личној слободи, по нељубави.
Такође, Христос који се оваплотио само једном у историји човечанства заувек се растаје од света који је као човек упознао и који више никада неће „доживети“ из угла саучесника у тој, временом детерминисаној историји. Христос Бог Син се растаје од света који је из љубави према Богу Оцу створио, а који је ту љубав одрекао, издао, негирао. Зато је плакао.
Христос, дакле, не плаче на Лазаровом гробу (само) за мртвим пријатељем којег ће ускоро васкрснути. Не плаче ни због палог човечанства које је толико огрезло у греху, да већ почиње да воња на трулеж и пропадање. Христос плаче сада и у вечности над оним делом створеног (света) којег у вечности, сопственом слободном вољом, или злоупотребом исте, никада није ни било.
Данијела Марковић