Када нека велика хришћанска реликвија дође у посету одређеној држави или неком народу, такав догађај увек представља велику радост, позив на свеопште покајање и велики благослов и за ту државу и за верни народ у њој. Но, када долазак одређене важне светиње изазове толико интересовање верног народа, да се њено остајање због огромног броја верника и непрекинутих река људи који јој са вером и љубављу притичу два пута продужава, онда то више није само неки социолошки феномен о коме ће ови или они социолози дати своје коментаре или ће се појединци пак у неверју ишчуђавати, већ је то пре свега показатељ да је жив Бог у народу српскоме и да је жива душа нашег народа.
То је знак да је и поред модерног начина живота који често не даје повољне услове људској души да довољно времена своју пажњу усресреди на њен истински позив – на живот за Царство Небеско, а не само и искључиво за јурњаву за царством земаљским, српски народ, од државног и црквеног врха, па преко образованих и учених људи, све до домаћина са села, још једном је показао и доказао да је дубоко верујући, да је жедан духовног окрепљења и предаха, да је гладан вечног смисла постојања, да је жељан силе Божије и благослова Пресвете Богородице, да му је преко главе приче само о земаљском и пролазном, о поделама и свађама, и да му бесмртна душа, по речима Христовим, иште пре свега Царства Божијег и правде његове. Зашто? Зато јер је душа људска по природи, по призвању, по лику Божијем у њој, пре свега хришћанка.
Поново се, по Бог зна који пут, потврдила вечна јеванђелска Христова истина Православне Цркве, да не живи човек о самоме хлебу, не живи о бригама, о свађама и поделама, већ о свакој речи која излази из уста Божијих.
Сит је и пресит српски народ лажних и испразних прича о земаљским и пролазним темама, о великим шареним лажама модерне цивилизације, о медијским триковима који обећавају пролазну земаљску срећу а занемарују глад душе за бесмртношћу и вечношћу Божијега Царства.
У сред овог смутног времена великих регионалних сукоба, домаћих подела и уличних немира, као и стално подгреваних и намерно изазиваних напетости и свесно потпириваних медијских свађа и подела, са стране и изнутра, дошао је у Србију тихи и нежни поветарац Божије љубави, небеске утехе, духовног мира, истинске наде и благослов Појаса Пресвете и Увекдјеве Марије. Дошао је Свети Појас Оне која је по телу родила Сина Божијега и Спаситеља света, Господа Исуса Христа. Дошао је духовни Благослов Свете Горе Атонске и собом подарио Србији мир и радост у Духу Светоме.
Верни народ је са одушевљењем дочекао тај Дар Неба. Пробудили су се код нас они духовни гени светосавске љубави према Богу и Богородици. Експлодирао је духовни вулкан дубоко скривен у дубинама наших бића. Почео је величанствени преображај у људским срцима.
Али, древни духовни непријатељ рода људскога, није то могао мирно посматрати. Узбуркало се поднебесје. Заскичала је од муке и зависти преисподња. Настао је својеврсни шок у очима маловерних, паника у реакцијама безбожних, хистерија у речима злонамерних. Проговорили су многи који су и раније ратовали против Христа Бога, Божије Цркве, нашег Патријарха, наше државе и вечне хришћанске наде. Овога пута, још јаче и још бестидније, уследио је атак разних квазитеолога који не припадају Цркви, преко плаћених антицрквених социолога, до успаничених политиканата којима је сметало буквално све у вези овог величанственог и небоземно важног благослова за цео српски народ и све православне хришћане нашег региона, па и шире. Важног и за нашу драгу браћу Македонце, и за браћу Румуне, и за браћу Русе, и за браћу Грке, и за браћу Бугаре, и посебно за све наше сународника из Црне Горе и Републике Српске.
Посебно је пак сметало злонамерницима величанствен и свечани дочек светиње на београдском аеродрому; сметала им је велика љубав нашег Патријарха према верном народу којег је непрестано благосиљао и са којим је свакога дана и ноћи био у непрегледном реду ка Храму Светога Саве; сметало им је целивање Појаса од стране председника државе; сметала им је величанствена црквена литија уз све државне почасти кроз престони Београд … У суштини сметао им је сами Бог и Његова Пресвета Мајка који су дошли међу Србе да нас утеше, да нас духовно ојачају, да нам пренесу мир Царства Божијега, да нас позову на измирење у Христу Богу, да нас приведу покајању и Исповести, да нас привуку посту и молитви, да нас призову Светој Литургији и Светоме Причешћу.
Зато су разни зли дуси, као некада они у Гадари, јавно и на многе начине, преко својих слугу по антицрквеним медијима, почели данима да запомажу: „Христе, зашто си дошао са Својом Мајком и Њеним Појасом, да на нас пре времена Страшнога Суда, мучиш“. Јер и сама појава велике светиње увек изазива запомагање оних који мрзе Свемилостивог Бога, Његову Свету Цркву и све оно што је Божије.
Али, српски народ је великом већином не само презрео таква злонамерна нападања непријатеља Христових, већ је у још већем броју похрлио у благодатни загрљај Премиле и Пресвете Богородице. Болесни да потраже исцељење, тужни да нађу утеху, изгубљени у вртлогу садашњице да пронађу вечни смисао постојања, здрави да заблагодаре за здравље, очеви и мајке да им Богородица благослови децу, баке и деке да замоле за унуке, деца да се помоле за своје родитеље, забринути да се помоле за мир и помирење, очајни да пронађу котву небеске наде која их никада неће издати.
На крају крајева, све је ово још једно велико чудо Божије љубави и несебична и искрена брига Пречисте Богородице и Увекдјеве Марије, заштитнице Београда и целог рода људскога, за све нас, али и нови доказ да је Господ са нама и да нас бескрајно и неизмерно воли. Све је ово нови, тихи, смирени и уједно свесилни тријумф Царства Вечне Божије Светлости над свом тамом овога света и сваког духовног подземља.
Архимандрит Петар (Драгојловић)
