Апостол Павле VS Христос. Апостол Павле у посланици Филипљанима (4,5) пише „Да доброта ваша буде позната свим људима“, док Христос говори „да не види левица шта даје десница“ ово звучи контрадикторно.
На први поглед може се стећи утисак извесне напетости између Христове поуке и учења Апостол Павле, али се та привидна противречност разлаже већ при пажљивијој егзегетској анализи њихових исказа, као и контекста у којем су изречени. Господ Христос у јеванђељском наративу не доводи у питање саму вредност доброчинства, већ разобличава антрополошку склоност човека да сопствено добро дело инструментализује ради самопотврде. Његова поука да „не зна левица шта чини десница“ не представља нормативно утемељење тајности као циља по себи, већ указује на унутрашњу димензију моралног чина, односно на потребу да се човек ослободи скривених побуда.
Тако посматрано, доброчинство није одређено искључиво спољашњим актом давања, већ пре свега унутрашњим стањем онога који даје. Човек је у стању да истовремено чини добро и гради сопствени идентитет праведника, чиме се сам чин измешта из сфере дара у сферу егоцентричне самореференцијалности. Управо ту се јавља онај облик лицемерја који има не само етичке, већ и сотириолошке последице: доброчинство престаје да буде израз љубави и постаје средство самопотврде, односно подстицај за јачање сопственог ега.
Та појава није настала случајно, већ представља резултат сложеног историјског и духовног развоја унутар јудејског друштва. Фарисејски покрет, који је у доба Макавејског устанка носио аутентичну жртву и делатну одбрану вере, временом је код појединих својих представника прерастао у осећај духовне надмоћи. Подвиг, који је у почетку био израз верности Богу, постепено је постао основ за самоузвишење и разликовање од других.
Оно што је некада представљало сведочанство верности почело је да се инструментализује као доказ сопствене изузетности. Управо на том месту Христос поставља јасну духовну границу. Добро дело које се чини ради људског признања губи своју унутрашњу вредност и своди се на пуки спољашњи чин. Задржава се форма, али се губи суштина, чиме се прекида његова веза са изворним смислом, заједницом са Богом.
Историјски слој ове појаве може се пратити од периода владавине Антиоха IV Епифана (Селеукидски владар у време када су Јевреји били део тог царства), када је над Јудејом спровођен снажан и вишеслојан процес хеленизације. Тај процес није се ограничавао на отворене и насилне мере, као што су забране обреда или наметање туђих култова, иако су и оне биле присутне, већ се одвијао и кроз суптилније, друштвено прихватљиве облике преобликовања свакодневног живота, практично друштвеног инжењеригна оног доба. Промене су настајале постепено. Урбани простори попримали су грчка обележја, млади су се усмеравали ка гимназијумима и јавним надметањима, а друштвени углед све више се повезивао са прихватањем хеленистичких културних образаца.
Заветна свест и верски живот нису били нагло укинути, већ су постепено потискивани на маргину. Није нестајала формално, али је губила свој централни значај у животу заједнице. Управо у томе лежи делотворност оваквог процеса: он није деловао као отворени раскид са традицијом, вером и заветом, већ као привидни напредак, који је, без наглог прекида, преобликовао унутрашње вредносне оријентације друштва.
Ове историјске околности довеле су до појаве отпора код појединаца који су препознали природу наметнутог процеса, а који ће свој врхунац достићи у Макавејском устанаку. Тај отпор није имао искључиво војни карактер, већ је у својој основи пре свега био духовни отпор. Један део народа одбијао је да прихвати хеленистичке обрасце који су постепено потискивали Завет и мењали унутрашњи идентитет старозаветне заједнице.
У том историјском тренутку обликује се и религијско-друштвени покрет који ће касније бити познат као Фарисеји, односно перушим, „издвојени“. Сам назив указује на суштину њиховог опредељења. Реч је о људима који су се свесно одвајали од доминантних токова друштва како би сачували чистоту вере и очували заветну свест. У условима када је већина прихватала различите облике компромиса, они су били спремни да поднесу друштвену маргинализацију, па и одбаченост, како би својим примером очували духовни континуитет заједнице.
У тренутку када је Завет све више губио обавезујући карактер и сводио се на пуки обичај, они су га држали као једини исправан начин живота, као једини прави пут. Тај избор није био лишен последица: био је праћен притисцима како од стране страних власти, тако и од сопственог народа, који се постепено удаљавао од заветног идентитета. Управо у томе се огледа дубина њиховог подвига, у доследности која није зависила од спољашњих околности, већ од унутрашње верности.
Тај избор је у почетку имао снажан морални и духовни набој. Без таквих људи, јеврејско предање би се вероватно растворило у хеленистичком свету. Њихова улога у очувању идентитета је реална. Била је жртвена. Била је историјски значајна. Али ту почиње и један други процес, много неприметнији, али не мање опасан. Издвајање, које је у почетку било средство очувања вере, временом почиње да гради свест о сопственој изабраности. Разлика између верности и надмоћи постаје све тања.
Подвиг постепено постаје мерило вредности. Онај ко у већој мери испуњава закон стиче већи углед у очима народа, а строгост се све више поистовећује са чистотом. Из таквог поретка вредности рађа се нови проблем. Закон, који је по својој суштини требало да води ка Богу, почиње да се користи као средство потврђивања личне исправности.
Перушим више нису само чувари вере. Постепено постају они који себе доживљавају као оне који веру чувају исправније и доследније од других. Управо ту долази до унутрашњег преокрета. Вера остаје присутна у спољашњем облику, али се њено тежиште помера, са односа према Богу на однос према сопственој праведности.
Када Христос упозорава на „квасац фарисејски“, Он не доводи у питање историјски значај тог покрета нити негира његову првобитну улогу. Упозорење је усмерено на каснији развој, на унутрашњу промену која се догодила. Слика квасца указује на постепено и тешко уочљиво нарастање ега, које не настаје нагло, већ се тихо увлачи у саму срж духовног живота.
Добро дело у таквом стању више није усмерено ка Богу, већ постаје део свесно изграђене представе о себи. Милостиња, пост и молитва остају присутни као спољашњи облици побожности, али се њихов унутрашњи смисао мења. Бог се постепено потискује, а у средиште долази човек, фарисеј, онај који је позван да служи Закону и Завету, али који, у том измењеном поретку, почиње да служи сопственој представи/слици о себи.
Тако настаје један историјски и духовни парадокс. Хеленизација је добила своје противнике, људе који су се супротставили потискивању култа Јахвеа, али се унутар тог отпора постепено обликовао нови проблем. Није више реч о наметању спољашњег културног обрасца, већ о унутрашњем уздизању самозване религиозне елите. Завет се бранио, али је истовремено постајао средство легитимизације и потврђивања сопствене исправности.
Првобитна намера остајала је добра, али је исход добијао обрисе који су, у својој суштини, били сродни последицама процеса хеленизације. Управо на том месту постаје разумљива Христова поука о доброти која се чини у тајности. Она није тек лични етички савет, већ одговор на конкретно историјско искуство у којем је вера споља очувана, док је изнутра изгубила свој изворни смисао и преобликована у нешто што јој је, у крајњем исходу, супротно.
Апостол Павле говори другачије, али не противуречи Христу. Када истиче да доброта треба да буде позната свим људима, он не позива на истицање појединца, већ на препознатљивост начина живота који произилази из вере. Реч је о видљивости делатне вере, а не о самопромоцији.
Црква не може бити затворена у сопствене оквире, јер постоји у свету и делује у њему. Њена дела морају бити видљива, будући да управо кроз њих други препознају да вера није празна прича, него стил живота. Павле не позива на хвалисање, већ на сведочење, на живот који се показује кроз делатну веру.
Зато се ове две поруке не искључују, већ се међусобно употпуњују. Човек је позван да чини добро без надимања (попут квасца) и без потребе да буде препознат као добротвор. Ипак, добро које се чини не остаје тајна, нити скривено у животу заједнице. Оно постаје уочљиво у начину живота, у односима међу људима, у љубави која се не намеће, али се природно препознаје.
У томе се јасно разликују сујета и сведочење. Сујета тражи признање и окреће добро дело ка ваздизању сопственог ега. Сведочење, напротив, открива љубав према ближњима као живу и делатну веру, која у свом најдубљем значењу потврђује завет, љубав према ближњем и Богу.
Заправо, речи Апостол Павле и Христове се природно надовезују и чине једну целину. Христос говори о унутрашњем промашају и начину да се он избегне, о скривеној намери која може да поквари и добро дело. Апостол Павле, с друге стране, говори о Цркви као заједници, као „граду на гори који се не може сакрити“ али који мора бити осведочен добрим делима и по њима препознат.
Дакле, нема дилеме. Црква није позвана да скрива добра дела, јер је њена доброта по својој природи упућена свима и зато треба да постане препозната међу људима. Та доброта није истакнута ради самопотврде, већ као природан израз живота у вери. Она постаје мерило и узор не само за вернике, већ и за шире друштво. Кроз таква дела Црква сведочи начин живота који други могу да препознају и на који могу да се угледају, не због спољашњег утиска, већ због унутрашње снаге која стоји иза њих.
Жељко Ињац
