Високи Дечани се не обухватају одједном. Човек оде, окуси их једним делом својих чула и душе, јер је њихова земаљска и небеска раскош толико велика, просторна и дубока, да се утисак изнова рађа и разлива у човеку када се врати кући. Након неколико дана, док обликује осете, покушава да их сложи и моли се да доживљену блиставост спозна сасвим, чује „званично“, у телевизијском програму, од историчара Милоша Ковића да је тај манастир споља запад а изнутра исток.
Спој Италије и Византије, рекло би се, док се утисци бивствовања у манастиру, у васељени очуваности фресака и присуства литургији распоређују у бићу појединца. Он постаје захвалан што је на тренутак био део тог чудесног, складног, смисленог споја белила и шаренила.
И добро је што се закључци других, који дају теоријско име доживљеном, чују после посете задужбини Стефана Уроша III Дечанског (завршио га је његов син, цар Душан I Силни). Постоје места која су толико лепа да ништа не може човека припремити за сусрет са њиховом красотом: ни студирања, ни књиге, ни видео-снимци, ни фотографије, ни искуства других. Она чекају да човек у њихову лепоту урони неспреман, иако се, сигурно, и спремао, наг, иако је обучен, без знања, иако се трудио да сазна. Она чекају да их човек доживи.
Док се манастиру прилази, узвикује се од миља и радости, а они који су већ били кажу: „Сачекај да видиш како је унутра!“ и сасвим су у праву. Онај ко долази први пут није свестан шта га чека, а у тој извесној неизвесности је чар, која ће се, кад крочи унутра, претворити у страхопоштовање.
У изобиљу фресака се човек на трен изгуби, а то су они жељени нестанци са овог света, у којима се приближава Господу. Срце јаче лупа, очуваност манастира јасно говори о прошлости, која је залог за будућност. Ко једном оде у Високе Дечане, никада више неће бити исти. И његова будућност ће бити сасвим другачија но да није отишао.
Доиста, манастир је спој Истока и Запада, али западно не доминира, већ човека запахњује православно праволињање, вертикала, што се издиже из раскоши, из прегалаштва сликара, из тихог корака монаха, из посвећености кустоса који о манастиру говори као грлица о свом гнезду. Не зна се шта више кога, узајамно инспирише на спокој, веру, наду и мир: простор људе или људи простор, захвални што су у њему.
Тако захвалност превазилази све физичке категорије времена и простора и испуњава, кроз срце човека, све висине Високих Дечана.
Од обиља које може задесити човека у мирјанству може да му се заврти у глави, може да не зна шта ће, али у Дечанима се итекако зна: стоји се мирно.
Од духовне лепоте се може умрети, а онда, у смрти, од ње, живети. Од лепоте се може живети. Красота Дечана је управо таква, окривено скривена, многоструко појединачна, она инспирише човека на кроткост и тишину, што је пред Богом драгоцено.
Поглед у Дечанима човеку постаје златан. Од склада, од баланса. Човек је без речи, а све речи као да навиру, и познате и непознате. Човек нема потребу за њима, а ту су. Човек је, под овим здањем, збринут сасвим, удобно му је, сталожен је, најукорењенији. То је сумрак у свитању и свитање у сумраку.
Високи Дечани не траже ништа а добијају поклоњење сузама, рукама, уснама. Кад се онај ко их је полиубио врати кући чује и даље звона, иако није време за њих. Може бити било који час и минут, звона су ту.
Човек је, под окриљем Дечана, збринут сасвим, и кад из њих оде. Они су завет који се даје, да се промениш на боље, облак што се посетиоцу „усели“ под стопалима и над главом, реверија која је стварност, не обмана. Човек се сећа како није знао где ће му поглед пре полетети, где ће му душа пре полетети, а, опет, била је чудно мирна. И утемељења, уземљења се сећа.
Памте се Дечани месецима, данима, годинама. Слике се преливају и на нашу прошлост, у којој Дечане нисмо видели, и у предстојеће дане, у којој ћемо их увек гледати, унутрашњим видом, у труду усклађивања са Господом.
Сваки је центиметар испуњен сликом, сваки је атом испуњен светлошћу, свако лице које сретнете озарено скромношћу.
Посетиоцу овај манастир остаје у свакој крипти његовог ока. Када вратимо, док жмуримо, наше бивствовање унутар тих зидова, осетимо силну љубав, ону што надограђује, слави и помаже човеку да се пронађе.
Ана Атанасковић
