Понекад нас пут одведе на непланиране стазе, а оне се испоставе толико правим да их памтимо читавог живота. Може се, тако, непланирано, скренути са пута од Краљева до Београда према планини Вујан, ка истоименом манастиру.
А пред њим је стена као на путу за море, а ту су и зрикавци, употпуњују осећај близине мора у сред шуме. Када човек не планира, Божији длан се отвара. Кога пут плански или неплански доведе до манастира Вујан, схватиће да он путнике намернике прихвата више него радо.
Путник прво наиђе, са леве стране, на гостиниште, које није ни комерцијално ни туристичко а није ни једно од оних што су „лепи на око“ а у суштини хладни. Није ништа од тога. Није убого, има све што је потребно, и више, али је најбитнији путников осећај да постоји брига о ономе ко долази. Осети се блискост према неближњем. Игуман, отац Авакум, је срдачан, приступачан, распитује се ко је и шта је намерник ходочасник, уважава га, слуша, учествује.
Када се седне у чело софре гостиништа, ходочасника право у очи гледа арханђео Гаврило коме је посвећена слава манастира (Сабор Светог архангела Гаврила). Он као да говори да те оно што тражиш нађе и само, само када пустиш да се обмотава, не мешаш се својом сујетом у Божији план. „Предај Господу пут свој, и уздај се у њега, и он ће учинити.“ (Стари завет, Псалам 37,5)
Манастир је, дакле, добио име по планини Вујан. Тај топоним потиче од старе српске речи „ујути“, „вујити“ или „хујити“. Ветрови, дакле, владају тим пределима, иако планина делује питомо. Манастир припада епархији жичкој а првобитно потиче још из тринаестог века. Наиме, у време краља Милутина неки монаси са Свете Горе су саградили на том месту свој манастир под називом Обровин. Према легенди, краљ Милутин је послао одред ратника у помоћ монасима са Свете Горе али неки су већ били избегли и настанили се на планини Вујан. Био је метох овчарско-кабларских манастира који је био опљачкан и срушен у турском налету.
Ктитор новијег доба је био Никола Милићевић, познатији као Никола Луњевица. Као један од најугледнијих људи тог краја, богати трговац (касније и председник суда рудничког), помагао је српске устанике купујући им наоружање. Био је човек од поверења и побратим кнеза Милоша Обреновића, чак му је и испроводажисао жену Љубицу. Николи је у ктиторству помогао Радисав Милошевић из села Прислонице који је био Радисављев пријатељ што се, заједно са њим, још у детињству, заветовао да ће обновити порушени манастир. Приликом рашчишћавања рушевина претходне цркве, неимари су наишли на камену плочу са уклесаним натписом на којој је писало да је била посвећена Архистратигу Михаилу. А онда је направљен темељ од ломљеног пешчара.
Никола је надимак Луњевица добио по истоименом селу у коме се родио. Пословао је преко земунских трговаца који су аустријској војсци набављали храну и стоку. Био је толико одан Обреновићима да је сачувао и запечаћени коверат са новцем који му је био поверен на чување.
Оданост главног ктитора, свакако, обитава у манастиру Вујан. Обитавају и сва његова праштања (као умешан судија је много праштао људима). Осећа се, чим се крочи у манастирски ареал. Он је у њему био и сахрањен, првобитно у порти, непосредно уз северни зид цркве. Породици је оставио у аманет да се после девет година његови остаци пренесу у цркву али није било тако све док ту жељу није испунила његова унука Драгиња, тада већ краљица Србије, Драга Обреновић (не Машин, јер је била удата за краља Александра Обреновића!), и то шездесет година након његове смрти. Краљица се постарала да се подигне и неокласицистички споменик са натписом: „Своме милом деди Николи Милићевићу Луњевици, његова унука Драга, краљица Србије. Августа 1902.“
У овом манастиру је извесно време боравио, као младић и искушеник, потоњи патријарх господин Павле. Он је тада до богомоље долазио пешке кроз шуму, стазама за које сада многи знају и ходају њима, знајући да су то стазе здравља (он се излечио од туберкулозе). Такође је њима ишао и до лекара у бању Горњу Трепчу. У знак захвалности за исцељење младић који ће постати духовни див изрезбарио је мали дрвени крст који се данас чува у манастирској ризници као светиња.
Стазе, да. Када верујемо да ће нас одвести, уз Божију милост, тамо где је потребно и где је Божија воља, здравље је заиста близу.
Манастир изгледа прилично необично, специфично, скоро да не личи ни на један други. Може се повезати једино са нашом дивном старом сеоском српском архитектуром. Димензије су му непропорционалне а висока, округла, дуговрата звоник кула се истовремено и уздиже и вијори (црква нема куполу). Предворје манастира је у ствари надстрешница. На улазу је осликан Сабор српских светитеља, лепо и вешто. Асоцира на Дугину планину у Перуу, за коју сликари нису ни знали, али лепота од ствараоца не иска знање, већ осећај и повезаност.
Првобитни иконостас је изгубљен док је део обновљеног животописа из 1808. године (радили су га зографи Стојан и Јеремија Михајловић) премештен у цркву свете Богородице у Горњој Трепчи. Само је један његов део сачуван у Вујану.
Унутрашњост манастира је осликана пред Други светски рат и током њега (prethodna два живописа су била мењана). Из времена првобитног настанка цркве остао је стуб од часне трпезе, икона са грчким натписом која је у манастир донета 1809. године и барјак војводе Лазара Мутапа са три грба.
У припрати цркве се налазе мошти непознатог светитеља познатог као Вујански.
Садашњи фрескопис је занимљив, делује да је старији од наведеног доба у коме је настао. Има специфичне елементе (арханђео Гаврило има бадемасте, скоро персијске очи док арханђео Михаило на олтару скоро вилинске). Карактеристична је и представа јагњета у ефектном „сунцу“ од старозлатних и белих зракова. Очуване фигуре са старог иконостаса верно приказују пустињу иза светитеља. Сликар је знао да је пустиња поприште најтежих искушења и борби, у њима човек остаје сам са собом, нема никакав заклон ни ослонац, ништа спољашње му не може одвући пажњу.
Представа кнеза Лазара је представа човека у позним годинама који је, без обзира на њих, свеж, стамен и достојанствен.
Посетилац не може и не жели да одваја мир на који наилази унутар цркве и онај ког осећа код оца Авакума. То је безбрижан, сталожен мир, што се весели људима. У оба случаја то је незрикави мир (без обзира на зрикавце испред улаза у порту) што се слаже са бастионом благости, како можемо назвати манастир Вујан.
Можемо рећи још и ово: раздраганост људи које сретнете у Вујану одговара његовој једноставној јединствености и јединственој једноставности. Осетите те дубине као путник намерник.
Ана Атанасковић
