Многи ми кажу да личим на мајку и то је тачно. А она, пак, личи на свог оца, мог покојног деда Јову. Често, кад се огледам у огледалу, видим њега, тј. његове обрисе у мом лику. Он је имао орловске црте лица, нос и очи, поглед. То не могу да увидим када гледам себе, не видим орла, али, опет, видим њега. То су преливања гена која по ко зна који потврђују да наши преци живе у нама и да је потребно да их поштујемо, јер смо од њих саткани.

Јован Шелмић звани Јова живео је у селу, у родној и питомој жупи александровачкој и био је прави српски домаћин. Његови преци су у неком историјском моменту дошли у те крајеве са Косова. Рођен је 1924. године. Када је почео Други светски рат, имао је само седамнаест година и регрутован је у четнике.

Васпитавана сам у социјалистичком маниру у школи те сам први пут за неку другу опцију у раном детињству чула управо од деда Јове. Тачније, видела сам. У једној соби, свечаној, даље од улаза у кућу, била је на достојанствен начин и посебно истакнута, фино урамљена фотографија Краља. У питању је био краљ Петар II Карађорђевић. У репресивно социјалистичко доба мој деда Јова се није одрекао оног што је увек и мислио и чему су га преци научили: без реда нема напретка а супротност реду је анархија. Нема у тој подели ничег „вањској“, јасна је онима који желе да виде.

Мој деда Јова не би знао да све ово дефинише али би сигурно знао да објасни примером и искуством. У питању није било само његово искуство, већ оно наталожено генерацијама, које се преносило са колена на колено. Стога је и његова увереност била снажна. Стога је и у социјализму знао шта су му корени говорили и гласно и негласно (сећањем) и славио је славу и поштовао сопствену традицију, заједно са мојом бабом Вуком.

У доба када су многи одлучили да традицију напусте и поверују идеологији која ју је поништавала или да јој се приклоне, да јој „прелете“, он је остао чврсто на земљи. У доба када је хистерија користила идеализам младих људи и природну жељу за бољитком, њега, као младог човека такође, није захватила.

У доба када су људи изјављивали да више никада неће примити попа у кућу, када су преиспитивали и своје комшије и све око себе, када је брат мрзео брата, Јован Шелмић није имао дилеме шта је исправно. Он није, као један део народа, издао Цркву и српство прихвативши атеистичку идеологију и идеолошке „чистаче“.

У то време патријарх српски је био Гаврило V, дубоко традиционалан, монархиста и уверен да се српски национални идентитет не може одвојити од православља. Прихватање и развијање сопственог идентитета један је од предуслова за развој психички здраве особе. Кад човек прихвати себе, престаје да води унутрашњу борбу против оног што јесте. Неки људи, као мој деда Јова, имали су ту срећу да никада нису ни морали да воде ту борбу: знали су ко су, то им је усађено од детињства.

Вратимо се патријарху српском Гаврилу V. У време када су припадници нових власти јахали свештенике, нападали, хушкали, одузимали имовину црквама и на све начине обесмисле српску цркву, њему је испрва било тешко да се, после ослобођења из логора Дахау, врати у своје крајеве. Сматрао је да је народ изманипулисан у хаосу рата и да се тиме поткопавају сами темељи српске државе и морала. Био је у праву, око новог вође је већ одавно био изграђен култ, током рата.

У приватним разговорима и писмима говорио је о „духовном помрачењу“ и страховао да ће нова власт покушати да потпуно искорени веру код младих генерација. И ту је био у праву. У Београд се вратио тек пре свега из осећаја дужности да Црква не би остала без поглавара и да би спречио њен потпуни слом или стварање неке режимске „државне цркве“.

Био је сведок затварања и убијања свештеника, претњи, понижавања а нарочито га је болела чињеница да су у томе учествовали и некада верујући људи, мислећи да тиме чине некакво добро за народ. Највећу битку патријарх Гаврило је водио против покушаја власти да Цркву разбију изнутра преко Удружења православних свештеника, које је држава финансирала и користила да поткопа ауторитет епископа. Гаврило је чврсто бранио канонски поредак, одбијао да призна црквене одлуке наметнуте споља и инсистирао на томе да епископи остану јединствени.

Мој деда Јова никада не би могао тако нешто да уради. Он, чак, није ни знао све те информације. Није ни било потребно. Стајао је чврсто на својој земљи и једини мото који га је водио је био: шта би о свему рекли моји преци?

Било је једноставно изабрати, као што увек и јесте. Са једне стране су они који сматрају да могу „кадрирати“ свуда, па чак и у Цркви, они који не разумеју веру а желе верницима да управљају, они који се стиде, одричу и презиру своје порекло.

Патријарх Гаврило је био јавно понижаван и медијски маргинализован. УДБА је активно финансирала и гурала Удружење православних свештеника, преко којег су неки свештеници јавно критиковали патријарха и епископе као „конзервативне“, „ненародне“ и „кочничаре напретка“. Циљ је био да се патријарх српски Гаврило прикаже као вођа којег не слуша ни сопствено свештенство. Можда му је још теже пало то што су напади на његову част стигли и од оних од којих је очекивао разумевање: од дела свештенства на Западу. Појављивали су се текстови у којима се тврдило да је „поклекао“, да „сарађује са безбожницима“ или да је наиван.

Мој деда Јова није ни знао све те информације. Није ни било потребно. Стајао је чврсто на својој земљи и једини мото који га је водио је био: шта би о свему рекли моји преци?

Знао је да би рекли: човек је човек, нико није непогрешив, али разорити оно што је вековима одржало наш народ значи разорити његове темеље. Знао је да никада ништа није питање једне личности, већ питање значаја које та особа има у српском народу. Такође је и  знао да хијерархијски поредак једини одржава стабилност и здравље корена.

У свести таквих људи је дубоко записана истина, коју чак ни бајке не могу сакрити: није случајно што се савети траже од стараца и старица. Није то питање интелекта, већ наслаганог искуства, које је једино меродавно да издржи тест времена. Даље, од кад је света и века се зна да је истина о Богу једна, нема их више. Стога истина не може пролазити кроз процесе либерализације, јер „нема куда“, она је то што јесте.

Мој деда Јова није морао никога ништа да пита у ком правцу да иде и како да живи свој живот. Једноставно, њему је знање о правцу кретања било урођено. Није могао бити жртва пропаганде у којој је револуција проглашена за једину истину. Њој су се приклонили многи који пре ње нису смели ни на улицу да изађу, многи који су од ње имали користи и они који су искрено веровали да се боре за „боље сутра“, не знајући да су се „ухватили у коло“ са суштинским свим супротним од смирења, дубинског погледа у себе и спознаје.

Мој деда Јова на свом реверу није могао носити ништа осим крста. Пазио је шта и како га обележава, и испод каквих парола, бројева и симбола могу да стоје његово име и његова душа. Знао је да све што човек ставља на свој ревер а није повезано са Христосом у ствари служи да се излече комплекси небитности, које, претходно, произилазе из осећања бескорисности.

Знао је да нико није непогрешив, па ни патријарх, али да Црква није један човек, већ низ догађаја што као свици повезују векове кратким али важним светлуцавостима, у којима се колектвно сећање о Једној Истини преноси са колена на колено.

Мој деда Јова из жупе александровачке који је знао да направи одличну ракију и црно вино, али да нареди да се скупљају шљиве, више није међу живима. Ако би ми био потребан савет, да је жив, обратила бих се прво њему.

Ана Атанасковић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име