Током социјализма, у коме се тврдило да Србија није довољно отворена према региону, а, иронично, никада више није жртвовала своје интересе, наслеђе, историју и све што нас дефинише, деца одгајана у тој идеологији нису знала ни какво им се благо налази у близини. Ако су била одгајана у комунистичко-социјалистичком маниру или ако родитељи из неког другог разлога нису били склони вери, деца нису могла сазнати ни којих манастира има у крају њихових дедова и бака.
Тако нека деца одрастала у моравском крају нису знала за Мојсињску Свету гору или манастир Дренчу, иако су њихови родитељи били из александровачких села. А нека која су знала за Дренчу, на пример, нису знала да је ту деспот Стефан Лазаревић ишао са сестром Јеленом и братом Вуком у школу.
Манастир Дренча или Душманица налази се код истоименог места, веома близу Александровца. Припада Епархији крушевачкој Српске православне цркве. Манастирска црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице.
Када се ка овом манастиру крене, пролази се кроз пределе који не заостају по лепоти од чувене Тоскане. Но, запитајмо се и ово: зашто бисмо се стално упоређивали са другима? Тоскана је лепа на свој начин, Жупа александровачка на свој, и све је то у реду. Долови и брда где је настањена Дренча јесу наша, српска регија, окружена планинским масивима Гоча, Жељина и Копаоника.
Манастир Дренчу је између 1379. и 1382. године подигао велможа кнеза Лазара, монах Доротеј, заједно са сином, који је касније постао патријарх Данило III. Манастир је саграђен у моравском стилу. Турци су га порушили 1454. године. Не знамо како се Доротеј звао пре него што се замонашио, али знамо и да му се двор налазио у месту Наупара код Крушевца. У оснивачкој повељи, заједно са сином, тада јеромонахом, коју је издао у Жичи, приложио је властелинству манастира велике поседе. То је потврдио и кнез Лазар, његов сизерен.
Сматра се да је баш ктитор Дренче особа која је касније постала великосхимник Јован Каливит.
Научници су се бавили разоткривањем идентитета ктитора Дренче. Постоје претпоставке да би то могао бити деспот Јован Оливер или деспот Иваниш. Ипак, постоји велика вероватноћа да је Дренчин ктитор ипак неки нама до сада непознати велможа. Можда је баш мистериозност ктитора „лепа“. Дренча због ње сија, ако је то могуће, још више за све који јој приђу не зато што је „нечија“, већ зато што је „свачија“.
Данило, потоњи Данило III је био и први игуман Дренче. Он не само да је био архиепископ пећки и патријарх српски већ је био и писац. Написао је Похвално слово о кнезу Лазару, и, највероватније, још три списа, у доба преноса Лазаревих моштију са Косова у Раваницу. Похвално слово спада у најлепше књижевне творевине средњовековне српске књижевности.
Када се приђе Дренчи и уђе у њу, спази се да је тишина и унутар цркве, али и споља, више него у другим манастирима. Нема никакве гунгуле, све је утишано, чак ни у продавничици сувенира не ради нико. Цене су исписане поред сваке реликвије, на поверење, да ће онај ко их купи оставити тачан износ новца.
Чини се, дакле, да у манастиру нема никога, али баш када нам се тако чини требало би да знамо да увек има Бога.
Нас, важно је, обасјава и камени мозаик фасаде Дренчине, топао, сталожен, сложен прегалаштвом, дозидан, обновљен. Није се дозволило да турско разарање остане. Понекад, када се цело небо открива као пресликаност Дренчине фасаде, тј. када су на њему мали облаци у облику камења посложених у њене зидове, збијени једни до других, можемо осетити да се, кроз поглед који се и труди и бори да Исуса носи у срцу, небо и земља спајају у једно.
Ана Атанасковић
