Понекад скоро петнаест година не уђемо у цркву која нам је некада била најближа, матична и која је била извор необичних доживљаја и спознаја. Онда нас пут наведе у њу, пут пун наде да ће анализе бити добре. А чудеса и спознаје као да су чекале на нас, па се појављују и објављују чим у цркву крочимо.
Таква је црква Светог Ђорђа на Бановом брду. Грађена је у периоду од 1928. и 1932. године, по пројекту руског архитекте Василија Михајловича Андросова. Он је изабрао неовизантијски стил, тј. облик уписаног крста-тролиста и кубета звоника што се завршавају калотама, изнад којих су јабука и крст. Јабуке, дискретна метална одебљања, налазе се на самим подножјима сваког крста, на самом споју где постоље металног крста додирује врхове патинираних зелених бакарних кровова.
Иконостас је настао у времену од 1930. до маја 1952. године, у духу македонског дрворезбарства. За резбарске радове је заслужан Нестор Алексијев, уметник из Скопља, док је сликарске радове урадио непознати уметник из Русије. Иконе на иконостасу су просто чудесне. Званични наводи, по „уметничкој линији“ кажу да се у цркви посебно истиче икона Светог Николе, оригинални рад сликара Колесникова али не смемо заборавити ни Исуса Христа и Богородицу на иконостасу, које се онима који у цркву често долазе могу учинити да „титрају“ пред очима, као да живо дишу. Не зна се да ли су узроци офталмолошки (циклична или динамична метаморфопсија) или је у питању чудо, али знање у овом случају није пресудно, најважнији је осећај који каже: „Живиш онда када осетиш да су иконе живе.“
Када је дошло време за освећење цркве, служено је свечано бденије а следећег дана су се мештани Чукарице и њихови гости окупили да дочекају патријарха Варнаву и његову пратњу.
На челу дочека је био свештеник Радивоје Милојковић који је одржао беседу која је изазвала много лепих емоција. На свечаној литургији су били присутни краљев изасланик, тадашњи председник Општине града Београда Милутин А. Петровић, као и претходни председник Милан Нешић, професор Универзитета, велики добротвор цркве. Певао је хор Првог београдског друштва. Патријарх је одржао говор на крају литургије.
Тако је отпочело „чекање“ ове цркве да народ у њу долази. Није била празна нити напуштена, чекање се односи на све оне који су у њу дошли из централне Србије, па сазнали да су са њом повезани а да нису ни знали (на пример, њихова болесна, хендикепирана сестра је била ту крштена, тајно, када је била на лечењу). Открива ова црква разне тајне и разоткрива делиће прошлости појединих својих „ступалаца“. Чека и на оне који се одселе са Бановог брда, па јој се врате, ето, пре него што оду по лекарско мишљење, у ординацији у Љешкој улици (црква се налази у Зрмањској).
Чека црква и на оне који јој приђу после сесквидеценије па уоче на улазним вратима обавештење да објекат није у функцији због реновирања. А они ипак уђу, кренувши за неким ко ипак улази, са вером. Са вером улази тај путеводитељ, са вером улазе и они. Некада непознати воде људе за собом у цркве а и да не знају да чине благодатну ствар.
Црква Светог Ђорђа тада, открива себе у свој својој духовној пунини, иако још увек у себи има танак слој прашине преко пода. Лепота јој није умањена а светлост се још јаче труди да „победи“ тмину. Деси се да свештеник освештава колач и да девојка која га држи послужи све присутне у цркви, и баш оне који су мислили да одустану и не уђу, јер се „објекат реновира“. И баш оне који су колач приметили и знали, иако га још нису пробали, да је сладак и мек као душа јер је справљен са љубављу. Укус колача је пун, слаткоћа свесветова је у њему, сласно чудесно тесто разгаљује оне који се радости нису надали. Нужно је увек се надати радости. „Јер се надом спасосмо“ (Римљанима 8, 24)
У цркви Светог Ђорђа на Бановом брду, тако, прича тече а мир надолази, мир садашњег тренутка у коме се човек повезује молитвама са Богом. То „сада“ постаје кључно, као када је апостол Павле рекао: „Ево сад је време најбоље, ево сад је дан спасења!” (2. Коринћанима 6, 2)
Чека црква Светог Ђорђа на сваког ко жели да у њој осети мир. И пружа могућност за чудеса. Аналој се враћа на место, црква се враћа својој намени, иако је писало да је у рестаурацији, а свештенику једна верница открива лек за једну бољку који је битан и за оне који стоје одмах иза и који су непоколебано у цркву ипак ушли, иако су мислили да није дозвољено.
Ана Атанасковић
