Синови и кћери моји, данас смо слушали Јеванђеље и нека свако од нас да размисли о речима Господњим: „Зашто зло мислите у срцима својим?“ [Матеј 9:4]
Зашто?
Зашто смо увек склони да мислимо зло у срцима својим? Мада треба мислити на доброту. Требало би да размишљамо са добрим намерама. Неки од вас ће ми можда одговорити: „Како да мислимо о доброти док је зло свуда око нас!?“ Не бојте се зла које је изван вас, него се плашите зла које је у вама! Спољашње зло контролише Бог. Бог постоји и Он је Свемогућ (Пантократор). Али ми смоодговорни за зло у себи! И даћемо рачун за то и биће нам суђено по томе. Када видимо последице злог размишљања, знамо да их је много и морамо да будемо опрезни. Зло у теби те мучи. Чини те забринутим и узнемиреним. Зле мисли које имате у себи стварају отров, љутњу и мржњу у вама. Дакле, постоје пороци. Ваше срце треба да буде станиште Духа Светог . Погледајте како грешимо када мислимо на зло и штавише када усвајамо зло. Зло има нивое да допре до срца. Почиње лажним погледом на свет. Често површно судимо о спољашњим стварима. Не судимо по суштини. Зато смо склони да осуђујемо друге стриктно и оштро, док сами себи судимо милостиво. Оправдавамо се и осуђујемо друге. Док у духовном животу треба да се деси супротно: треба да будеш строг према себи и благ према другима. Односно, строго просуђујеш себе и опрашташ другима. Кроз ову плиткост бављења спољашњим стварима, прелазимо на ум. Мисли улазе у наша срца и умове. И уместо да одбацимо ове чудне мисли као мисли које долазе од Сатане, ми их преузимамо, усвајамо и верујемо им. И почињемо да кривимо друге по њима. А најгоре је што осуђујемо друге, а то је већ катастрофа. Јер, судећи другима – ми преузимамо улогу Бога. Замислите колико смо горди када кажемо Богу: „Седи по страни. Познајем ову особу и ја ћу просудити о њој!“ Стављате се на место Бога. Нема већег греха. То је грех који је починио анђео који је постао ђаво. Ставио се на Божје место па је пао, од анђела до ђавола. Тако кварење почиње да улази у нас кроз контаминирани и збуњени ум. И ову прљавштину својих мисли спуштамо у своја срца. Наше срце је просторија, место где Бог треба да живи благодаћу Духа Светога. И ово Божије место, уместо да буде чисто, лепо, освећено и свето – ми у њему гомиламо сву прљавштину. Уместо да сакупљамо прљавштину и бацамо је напоље, нажалост – уносимо је унутра. Пут је срце – разум – ум који је у срцу најсветији део људи. На грчком то зовемо „ноус“, што је ум у срцу. Јеванђеље о томе говори: „Уђи у своју келију и затвори врата своја“. [Матеј 6:6] Коју келију? Келију твог срца. А која врата…? Врата чула о којима сада говоримо. Ова врата која препречују пут злим мислима и избацују их напоље да би срце било чисто, свето и освећено. То је наша одговорност.“
