– Литургија је икона Царства Небеског. Упоредићемо је са иконом св. Георгија; нека ми сам Господ и св. Георгије опросте! Да ли би се ико од побожних људи који долазе редовно на Св. Литургију, а не причешћују се, усудио да изгребе или на било који начин наружи ту икону св. Георгија? Наравно да не би нико ни помислио да то уради плашећи се, јер зна колики је то грех. А не зна да још већи грех чини кад се не причешћује, јер тако не ружи икону једног светитеља, него целог Царства небеског где су сви свети сабрани око престола Божијег, јер не причешстивши се, одбија заједницу са њима. И, иако је већ у Цркви са својом браћом која су се причестила, он бива као огреботина, непотпуност на тој земаљској Икони Небеске Цркве.
– Данас неки „ревнитељи“ у нашој Цркви (…) спремношћу на раскол позивом на „чистоћу богослужења“ прљају бистру воду најважнијега удела људског у згради спасења, удела литургисања. Литургија је велика сарадња Бога и људи и заједничко дело Бога и људи. Ту ништа није сакривено. Св. Литургија је гласна љубав која се пева, и стварна љубав у причасној Чаши. Ови „чистунци“ стварају раскол на питању гласног читања молитава уопште не читајући, нити се удубљујући у словесни смисао Литургије. А смисао је да је Литургија заједничко, саборно дело и зато је свака молитва, којом се свештеник пре возгласа моли, у множини. Само је једна, она после Херувимске песме, лична молитва свештеника којом се он лично обраћа Господу (…) да Господ погледа на њега и да га оспособи да силом Духа Светога свештенодејствује и принесе Дарове И само је та молитва у једнини, и само је њу оправдано читати и изговарати тихо. Све друге – гласно, да сви чују и учествују.
Никада се не прекида веза између нас и наших упокојених, јер је она трајна у Св. Литургији. Кад се ми живи на Литургији причешћујемо Животворним Телом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, ми смо у заједници са свима нашим упокојенима који су у овоземаљском животу били причасници Његови. Иако нам се чини да смо од њих и на Литургији далеко због времена и простора, није тако, јер у нашем Богу, који је вечан, нема ни простора, ни времена, већ смо сви увек заједно, тј. једно. Тако и када нам се чини да смо раздвојени од наших покојника, иако је физички можда тако, на Литургији причешћивањем ту разлику побеђујемо и тако су нам они ближи него што су икада на земљи раније били, јер и овде нас је било двоје-троје, а у Христу смо сви једно.
– И ето, опет преизобилне љубави мога Господа који нас је подигао кад смо пали, и увек нас диже и васкрсава, и враћа нас у Царство Своје, и то чини само на један начин: призива нас ка светом Путиру и сједињује нас са Собом; и тако безумне и горде, и пале, спасава опет Својом Крвљу коју је већ пролио за нас, тако што нам даје најбољи лек за све болести светим Причешћем.
– О Епископу могу да кажем само оно што каже св.Игнатије Богоносац, велеики отац Цркве у чијем је срцу писало Име самога Христа. И ко сам ја, недостојни, да ишта мимо његових речи говорим „Епископ је онај који седи на месту Божијем“. Када епископ седне на Горње место, ми видимо самога Христа чија је он Икона. А сви знамо да свако ко ружи икону, не ружи даску и боју, него Прволик. Тако и свако ко ружи нашег Владику, ружи самога Христа, а не датог човека. Тако да онај ко нема нешто лепо да каже за епископа, нека ћути, јер у ћутању је мудрост, па га Господ можда некад и учини мудрим.
(Овај старац није ни млади свештеник или садашњи студент или професор „новотар“ на „папистичком“ Богословском факултету у Београду; ово нису речи ни Зизјуласа, ни Мидића, ни Јевтића… Овај старац чак није ни факултетски образован, али ми је Господ у срце ставио поимање Литургије.)
Припремио Јереј Дарко Б. Јелић
