Кога чекаш, несрећни, непоправљиви сањару, ти коме преко сунцем опаљеног лица прелијеће искра слободоумља? Зашто чекаш, човјече са заносом дјечака и изнуреношћу старца? Зашто не покупиш мрвице страсти и њежности, потиснеш своју савјест, обиђеш три пута око стола и ступиш у однос браком што се зове? О ти шашави идеалисто, зар мислиш да само једна може бити „она“…
Небројено много душа, у свим свијетовима, у свим временима, појавило се и нестало, по прастарим законима природе. И ти мислиш, лаковјерно створење, да ћеш наћи баш „њу“, у твоме свијету, у твоме времену, у времену у коме је романтика постала „клише“.
Како да знаш да „она“ није само фантазија, уобразиља твоје болесне маште? Да није можда она та од које је ти направиш? Како ћеш знати да си је нашао?

Итекако ћеш знати. Честа болест привидно независних духова, звана бесмисао, више те неће морити, јер ће Она бити твој смисао. Ако је нађеш, мучениче срца и мучениче мисли, можда коначно осјетиш радост, и престанеш да се смијеш само устима.

„Земља би умрла да је Сунце не љуби“, казао је пјесник. Али зар не би умрла и да је љуби неко друго, другачије Сунце, топлије или хладније, ближе или даље, мање или веће… зар не би умрла да је не љуби баш ово Сунце???
Тражи, убоги дјечаче са душом у којој се таложи мржња… Отвори очи на које се полако спушта мрена самољубља и самосажаљења. Преживљавај сада, јер ако је нађеш почећеш да живиш.
А ако слатки нектар живота не дотакне твоје непце, ако рецептори среће остану ненадражени и не затрепере у овом животу, на самртној постељи имаћеш једну велику утјеху – остао си досљедан,… досљедан самом себи…

Зато данас, сломљени ратниче, покварена играчко судбине, престани пером да чепркаш по својим ранама, интиму држи за себе, рукописе не показуј свијетини. Не вапи и не моли за шаку милости, јер они воле да те виде слабог, а публика треба једино твојој сујети.
И кад ђаво почне да шапуће да нећеш издржати олују, пркосно одговори: Ја сам олуја!!!

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име