1. Председник Северне Македоније Стево Пендаровски поново се обратио Васељенском Патријарху Вартоломеју са молбом да “искористи своје апелационо право” и омогући признање такозване МПЦ. Kако ви коментаришете овај потез који јасно указује на то да се покушава, по моделу Украјине, односно пречицом и уз помоћ политике, доћи до аутокефалности такозване МПЦ?
Требало је, најпре, председник да се информише шта то значи „апелационо право” и да ли Константинопољска Патријаршија има мериторно, односно апелационо право да решава питања унутар јурисдикције других аутокефалних Цркава. Овако изгледа врло неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи. Нажалост, оваквим поступцима он се показује потпуно изгубљеним на позицији председника. Република Северна Македонија није теократска држава и председник нема ама баш никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим будући да пресуда Европског суда за људска права да Православна Охридска Архиепископија треба да буде регистрована као верска заједница у Републици Северној Македонији (РСМ), није испуњена од 2017. године, када је донесена, а председник се ниједанпут за ове три године није заинтересовао докле се дошло са поступком испуњавања те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру „Македонске Православне Цркве“, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због COVID-а. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника него да бих констатовао колико је он сâм себе деградирао својим непримереним поступцима.
2. Да ли државни врх Северне Македоније овим потезом жели да искористи сукоб Цариградске и Московске Патријаршије око украјинског црквеног питања и да у атмосфери међуправославних тензија издејствује црквену самосталност?
Мислим да је по наговору једног митрополита „МПЦ“, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по коме је део Цркве у Украјини који је у расколу примио аутокефалију од константинопољког трона, може да се поступа и са МПЦ, такође Црквом у расколу. Ако су бар мало трезвени како они из државног врха тако и сами епископи унутар „МПЦ“, сетили би се колико је непријатности за читаву Цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу Цркве у Украјини од стране Константинопољске Патријаршије. Ту Цркву су признале још само две од тринаест других помесних Цркава, дакле укупно три од њих четрнаест. Ако се примени исти неканонски начин признавања аутокефалије и према „МПЦ“, сигуран сам да то ни толико Цркава неће то прихватити јер се Јеладска Црква, која је признала аутокефалију једном делу Цркве у Украјини, већ изјаснила да неће прихватити аутокефалију такозване МПЦ. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло после признавања аутокефалије једном делу Цркве у Украјини од стране Константинопољске Патријаршије, а не да отварамо нове фронтове, до којих бисмо неминовно стигли уколико се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој Цркви.
3 .Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ?
Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора.
4. Зашто се уместо дијалога са СПЦ о статусу непризнате МПЦ преговара са Патријархом Васељенским и има ли он апелационо право да мимо матичне Цркве , односно СПЦ, донесе одлуку о аутокефалности такозване МПЦ?
Ради појашњења прво да кажемо да нема никаквих преговора између Константинопољске Патријаршије и „МПЦ“. Постојали су покушаји како од стране непризнате МПЦ тако и од стране државног врха у РСМ да се тражи да Васељенска Патријаршија мериторно решава по предмету по ком јој апелационо право признаје само „МПЦ“, али не и друге Православне Цркве. У горенаведеном покушао сам да објасним да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмане државни врх РСМ да тражи немогуће. Немогуће би било без последица по читаво Православље да се Патријаршија у Константинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема одјека у читавој Цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације константинопољском трону a priori за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство Православне Цркве.
5 Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би њено доношење могло да значи и ревизију темељног акта о успостављању канонске надлежности Српске Патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама ?
Уколико буде призната аутокефалија такозване МПЦ од стране Константинопољске Патријаршије, то, наравно, не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда било могуће у неко друго време, када је Константинопољска Патријаршија сама одлучивала не само о додели већ и о одузимању аутокефалије појединим Црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој Патријаршији, а годину дана касније и Охридској Архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се изврши без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрукује дубоке последице читавој Цркви. Из такве једне неканонске одлуке последице би биле по читавуј Цркву, али понајвише по Константинопољску Патријаршију, која још увек има првотрони пиједестал.
6.Kако коментаришете предлог Вартоломеја да се позову делегације Српске Патријаршије и непризнате Цркве у Македонији на консултације ради постизања заједничког договора и решења о будућем статусу Православне Цркве у Северној Македонији и да ли треба да се прихвати?
Постојао је такав предлог Васељенског Патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија COVID-а и ограничења путовања тешко је да се очекује било какав сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и врло жалосно је што су они изгубили осамнаест година, а да немају никакав контакт са СПЦ, али нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је ,,МПЦ” у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме врате у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати.
7. Ви сте били и хапшени због наводних грехова по македонским законима. Може ли све ово везано за Цркву да заоштри и сукобе између верникâ, али и свештенства са две стране?
Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали Европској Унији и САД да је суд у тадашњој БЈРМ политички. На основу извештајâ тих земаља, где се писало да сам „затвореник савести”, ја нисам био екстрадиран из Бугарске, где сам био ухапшен 2009. године по налогу Интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи ни у свету, који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем те државне врхушке коју смо поменули. Сâма судија код које је предмет о испуњењу пресуде Европског суда за људска права о регистрацији Православне Охридске Архиепископије јасно је изјавила да неће испунити пресуду док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Управо та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе и незадовољства, које, нажалост, поменута врхушка са позиције власти не региструје или их занемарује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога.
Извор: www.spc.rs
