Кад се човјек роди, људска врста као и појединац, избачен је из ситуације која је била одређена, тако одређена као што су инстикти одређени, а бачен у ситуацију неодређену, несигурну и отворену. Постоји сигурност само о прошлости – и о будућности ако је у питању смрт.
Човјек је обдарен разумом: он је живот свјестан самога себе. Он има свијест о себи, о своме ближњему, о својој прошлости и о могућностима своје будућности. Та свијест о себи као одвојену бићу, свијест о кратком вијеку властита живота, о чињеници да је без властите воље рођен и да ће против властите воље умријети, да ће умријети прије оних које воли, или они прије њега, свијест о осамљености и одвојености, о беспомоћности према силама природе и друштва – све то чини његову одвојену, отуђену егзистенцију неподносивим затвором. Он би полудио кад се не би могао ослободити тог затвора, изићи из њега и здружити се на овај или онај начин с људима, с вањским свијетом.
Доживљај одвојености изазива тјескобу: он је заправо извор свеколике тјескобе. Бити одвојен значи бити одрезан, нимало способан да се користе властите снаге. Зато бити одвојен значи бити беспомоћан, неспособан да се свијет – предмете и људе – прими активно. То значи да ме свијет може напасти а да нисам кадар опирати му се. И тако је одвојеност извор интензивне тјескобе. (…)
Најдубља је, дакле, човјекова потреба да превлада своју одвојеност, да напусти затвор своје осамљености. (…) Човјек – сваке доби и културе – мора рјешавати увијек једно те исто питање: како да превлада одвојеност, како да постигне јединство, како да надиђе свој властити индивидуални живот и нађе склад. Питање је исто за примитивног човјека који живи у пећинама, за номада који чува своја стада, за египатског сељака, феничког трговца, средњовјековног редовника, јапанског самураја, сувременог службеника и творничког радника. Питање је исто јер потјече из истог извора: људске ситуације, увјета људске егзистенције. Одговор је различит. На питање се може одговорити обожавањем животиње, људском пожртвовношћу или војним освајањем, предавањем ужицима, аскетским одрицањем, бјесомучном дјелатношћу, умјетничким стваралаштвом, љубављу према богу и љубављу према човјеку. Премда постоји много одговора – а људска је повијест запис о њима – они ипак нису безбројни. Напротив, чим човјек занемари ситније разлике, које су више споредне него битне, открива да постоји сасвим ограничен број одговора које је једино могао дати човјек који је живио у различитим културама. Повијест религије и филозофије повијест је тих одговора, повијест њихове различности, али и њихове бројне ограничености.
Одговор зависи до одређене мјере од ступња особености коју је појединац досегао. У раном дјетињству „ја“ се тек слабо развило: дијете се још увијек осјећа истовјетно с мајком и нема осјећаја одвојености док је мајка присутна. Његов осјећај осамљености уклања физичка присутност мајке, њезиних груди, коже. Само до оног ступња до којег дијете развије свој осјећај одвојености и индивидуалности, физичка присутност мајке није више довољна а потреба да се превлада одвојеност доиста се јавља на друге начине.
Слично томе, људска се врста у свом дјетињству осјећа још увијек истовјетном с природом. Земља, животиње, биљке, још су увијек човјеков свијет. Он себе идентифицира са животињама, а то се изражава ношењем животињских маски, обожавањем тотемске животиње или животиње-богова. Али, што више људска врста израња из тих првотних веза, то више се одваја од природе, то интензивнијом постаје потреба изналажења нових начина да се избјегне одвојеност.
Један од начина постизавања тог циља наћи ћемо у разним врстама оргијастичких стања. Он може имати формулу транса који смо сами изазвали, каткада уз помоћ дрога. Многи ритуали примитивних племена пружају живу слику рјешења тог типа. У краткотрајном стању узбуђења вањски свијет ишчезава, а с њим и осјећај одвојености. (…) Чини се да човјек након оргијастичког доживљаја може наставити живјети неко вријеме а да не пати много због одвојености. Али напетост тјескобе се полако диже, и тада се опет смањује поновним извођењем ритуала. (…) Тај чин постаје очајним покушајем да се избјегне тјескоба коју појачава одвојеност, и он резултира у све јачи осјећај одвојености, јер сексуални акт без љубави никад не премошћује провалију између два људска бића, осим тренутно.
Сви облици оргијастичког сједињења имају три карактеристике: они су интензивни, чак силовити, они се јављају у читавој личности, у духу и тијелу, они су пролазни и периодични. Управо је супротан онај облик сједињења који је као најчешће рјешење човјек изабрао у прошлости и у садашњости: сједињење засновано на конформизму, на прилагођавању групи, њезиним обичајима, поступцима и вјеровањима. (…) Многи људи нису чак ни свјесни своје потребе да буду конформни. Они живе у илузији да слиједе властите идеје и намјере, да су индивидуалисти, да су дошли до својих погледа на основу властитог мишљења – и да је то само случајно што су њихове идеје исте као и идеје већине. Слагање свих служи као доказ исправности „њихових“ идеја. (…) Осим конформизма, помоћу којег се ослобађамо тјескобе произашле из одвојености, још се један фактор сувременог живота мора размотрити: улога радне рутине и рутине стјецања ужитка. (…) Од рођења до смрти, од понедјељка до понедјељка, од јутра до вечери све активности су рутинизиране и унапријед смишљене. Може ли човјек, ухваћен у ту мрежу рутине, не заборавити да је човјек, јединствени индивидуум, биће којему је дана само ова једина шанса живота, с надама и разочарањима, са жалошћу и страхом, с чежњом и за љубављу и грозом пред ништавилом и одвојеношћу?
Трећи начин постизавања сједињења лежи у стваралачкој активности, била она активност умјетника, или мајстора. У свакој врсти стваралачке активности креативна се личност сједињује с материјалом који представља свијет изван ње. (…)
Сједињење постигнуто у стваралачком раду није интерперсонално; сједињење постигунуто у оргијастичком стапању је краткотрајно; сједињење постигнуто конформизмом само је псеудосједињење. Стога су ово само дјеломични одговори да питање егзистенције. Пун одговор лежи у постизавању међусобног сједињења, у спајању с другом особом, у љубави. Та жеља за интерперсоналним спајањем најмоћнија је тежња у човјеку. То је најтемељнија страст, то је сила која повезује људску врсту, клан, породицу, друштво. Неуспјех да се оно постигне доводи до лудила, до уништења – сама себе или других. Без љубави људски род не би могао опстати ни један дан. Ипак, ако постизавање интерперсоналног сједињења назовемо „љубав“, наћи ћемо се у озбиљној тешкоћи. Спајање се може постићи на разне начине – а разлике нису мање важне од онога што је заједничко разноликим облицима љубави. Треба ли да њих све назовемо љубављу? Или, треба ли да ријеч „љубав“ сачувамо само за специфичну врсту сједињења…? Важно је да знамо о каквој врсти сједињења говоримо кад спомињемо љубав. Мислимо ли на љубав као на зрели проблем егзистенције, или говоримо о оним незрелим облицима љубави које можемо назвати симбиотско сједињење? (…)
Пасивна форма симбиотског сједињења је подложност, или употријебило ли клинички термин – мазохизам. Мазохистичка особа се спасава од неиздрживог осјећаја самоће тиме што постаје саставним дијелом друге особе која њоме управља, води је и заштићује. Снага је онога коме се нетко подвргава преувеличана, био он човјек или бог. Он је све, а ја сам ништа, постојим само као дио њега. Као саставни дио ја судјелујем у његовој величини, снази, сигурности. (…) Активни облик симбиотског спајања је доминација, или да употријебимо психолошки термин који одговара мазохизму – садизам. Садистичка особа се жели спасити своје осамљености и осјећаја утамничења тиме што другу особу чини саставним дијелом себе. Она увеличава и подиже себе, удружујући се с другом особом која је обожава. [У оба случаја, ради се о сједињењу без интегритета.]
Супротно симбиотском сједињењу, зрела љубав је сједињење под увјетом очувања властитог интегритета, властите индивидуалности. Љубав је активна човјечја снага, снага која пробија зидове што раздвајају човјека од његових ближњих, која га сједињује с другима. Љубав помаже човјеку да превлада осјећај осамљености и одвојености, а ипак му допушта да буде свој, да задржи свој интегритет. У љубави се збива парадокс да два бића постају једно, а да ипак остају двоје. (…)
На најопћенитији начин активни карактер љубави може се изразити тврдњом да је љубав понајприје давање, а не примање. (…) Најважније подручје давања није подручје материјалних добара, већ је оно у специфично људској домени. Што једна особа даје другој? Она даје од себе, од најскупоцјенијег што има, она даје од свог живота. То не значи нужно да она жртвује свој живот за другу особу – већ да јој даје од онога што у њој живи; она јој даје своје радости, свог интереса, разумијевања, знања, хумора, жалости – све изразе и манифестације онога што у њој живи. Таквим давањем од свог живота она обогаћује другу особу, она поспјешује животност другога, поспјешујући и властиту. (…)
Осим у елементу давања, активни карактер љубави очитује се у чињеници да она увијек садржи одређене основне елементе, заједничке свим облицима љубави. То су: брига, одговорност, респект и знање.(…) Љубав је активна заокупљеност животом и растом онога кога волимо. Гдје те активне заокупљености недостаје, нема љубави. (…) Човјек воли оно око чега се труди и труди се око онога што воли.
Брига и заинтересираност садрже у себи још један аспект љубави: одговорност. Онај тко воли осјећа се одговорним. [Та] одговорност би се могла лако изродити у доминацију и жељу да посједовањем кад не би постојала и трећа компонента љубави: респект. Респект није страх ни страхопоштовање, он означава, у складу с коријеном ријечи (respicere=гледати), способност да особу видимо онакву каква јест, да смо свјесни њезине индивидиуалности. Респект значи бригу да би друга особа расла и развијала се онаквом каква јест. (…) Респект постоји само на основи слободе: „l’amour est l’enfant de la liberte“ – Љубав је дијете слободе, а никада дијете доминације.
Не можемо респектирати неку особу ако је не познајемо; брига и одговорност биле би слијепе кад их не би водило познавање. Познавање би било празно кад не би било мотивирано бригом. Постоје многи слојеви познавања: познавање које је аспект љубави не зауставља се на периферији, већ продире до сржи. Оно је могуће само ако успијевам надићи бригу за себе и видјети другу особу на њезин властити начин.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
prometej.ba
