У име Оца и Сина и Светога Духа
Сретан вам празник! Ово је један од великих празника унутар црквеног круга богослужења. Празник рођења Пресвете Богородице. Мајке нашег Спаситеља. Наше заступнице. Нашег највреднијег што смо могли као људска раса да изнедримо и као род људски да дамо.
Богородица је рођена у Назарету од старих родитеља Јоакима и Ане. И оно што је од почетка мистично у самом догађају њеног рођења, и уопште ње као личности, и ње као неког ко ће остварити Божји домострој спасења у роду људском, јесте то што је она по оцу била из семена цара Давида а по мајци из семена првосвештеника Арона. Значи она је била сублимација царског и свештеничког, и управо зато је и била у стању да обједини у себи цара и свештеника, помазаника и првосвештеника – Господа и Спаса нашег Исуса Христа.
Наша Богородица је измољено дете. Рођена од мајке која је била престарела да рађа. И зато су је наменили Богу да служи, што је она и радила у храму јерусалимском и тако се припремала и припремила за оно што сама није знала да ће се догодити. Али се припремала. Можда је то и лекција нама данас, да треба да се припремамо за оно што не знамо да ће доћи. Да не кваримо својим предикцијама невероватну љубав Божју и невероватан благослов Божји.
Углавном, она се припремала а за тако нешто се не може човек припремити. Не мислим притом на виђење архангела Гаврила. Не мислим на то. Него мислим на гледање свог јединца сина како умире у најгорим мукама прикован за крст. Како се Његови респиративни органи гуше и како он у ропцу наставља да дише. Како се бори за сваки удах. Како се бори за Свој последњи удах. И то да гледа она која је била сведок Његовог првог удаха. Е, на то мислим када кажем да се на то не може нико припремити.
Тако да, Мајка Божја, прихвативши на себе то од старта је могла да види да то неће бити лако јер кажем – не смемо то поетички и романтичарски да сагледавамо! Како је она ето прихватила шта јој је добри анђео Гаврило рекао, рекавши на све то ДА, ла ла ла … НЕ!
Смрт каменовањем је једна сурова и болна, изузетно болна смрт а та смрт је законом Мојсијевим предвиђена за сваку ону жену која је починила прељубу. Богородица, као неко ко је затруднео мимо брака у којем је, јесте била изложена последицама тог закона. Зато се анђео јавио у сну Јосипу објаснивши му природу ствари, иако је он мислио да јој само да књигу отпусну без жеље да је изложи каменовању. Пошто другачије једноставно није било могуће јер оно што се догодило није нормално нити људском уму прихватљиво. Поготово тада, пре две хиљаде година у руралном делу Палестине. И ево, хвала Богу, можемо овде да направимо контекстуализацију јер имамо пример у свом окружењу. Када је био онај велики земљотрес у Скопљу шездесетих, има овде међу вама сигурно и оних који се сећају тога, једна жена је знала да ће се то догодити. И ишла је дан пре те катастрофе градом и преклињала људе да напусте Скопље. Људи су се смејали. Нико је није послушао. Мислили су да је луда. Сутрадан су се њене речи обистиниле. Разумете? И сада помислите како би то било пре две хиљаде година, Палестина, и сада ту нека жена прича како је зачела од Духа Светог? Замислите шта би се догодило тој особи? Мислили би да хули на Бога, као што су њеног сина, Господа и Спаса нашег Исуса Христа оптужили да хули на Бога и због тога Га је Синедрион предао Римљанима. Схватате? Е па исто тако би мислили и за Пресвету Богородицу, да хули на Бога јер ето, шта прича? Какав Дух Свети? Јевреји нису знали за Духа Светог. Они су веровали у Јахвеа, једног Бога који је имао једну личност – Јахве!
Она ипак то прихвата. Зато је Богородица друга Ева. Оно што је Ева одбила прихвативши неку шарену лажу од неке змије која каже ”бићете као богови” и она прихвата то а окреће леђа Богу. Е овде имамо обрнуту ситуацију. Богородица је спремна да жртвује свој живот прихвативши вољу Божју. Окреће леђа свему и прихвата реч Божју, рекавши:”Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој”. И то слагање са вољом Божјом јесте управо ово наше АМИН Литургијско. Тиме се и ми слажемо да нам буде по речи Божјој и да нам буде воља Божја и тим својим пристанком учествујемо на догађају Литургије.
Е, то прво амин је Богородица етаблирала у људском роду, препуштајући себе Промислу Божјем, који није могла да зна као што и ми данас не знамо, само волимо да се направимо да знамо, али добро, нема везе. Битно је да се препустимо, да верујемо. Као Богородица, што је веровала. Није знала али је веровала. Није слушала мозак који јој је говорио о Мојсијевом закону, о каменовању, о смрти, о срамоти, о понижењу… то јој је све мозак говорио и све то она није чула. Чула је своје срце, отворила се за Божју реч, препустила се Богу и рекла: ”Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој!”.
И зато је Богородица друга Ева јер оно што је Ева одбила Богородица је својим чином етаблирала у људском роду. Бог не нарушава људску слободну вољу. Бог није насилник. Не жели да намеће. Технички Богородица је могла да каже НЕ. Схватате? Величина ње је у томе што је рекла ДА! Њена величина је у том ДА. Али то ДА није било лако. Није лако бити каменован. Није лако гледати свог сина разапетог на крст! Мајке! Апелујем на вас! Сетите се да ли је могуће да бисте мирне душе гледали како вашег сина черече на крсту из ма ког разлога?!? Е, па Богородица је то гледала. Пре тога претња каменовањем, што је веома болна и сурова смрт. Ипак и поред свега она је рекла у име свих нас ДА – ”Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој!”. Дакле у име свих нас оно што је Ева одбила Богородица је прихватила.
И зато имамо данас постојање ка животу. Зато што је Христос Васкрсао. А и тај догађај Васкрсења јесте догађај заједнице. Код нас у Православљу се то у иконографији најбоље види да је Васкрсење догађај заједнице. Јер на икони Васкрсења можете видети како Христос искорачује из смрти, једном руком држећи Адама а другом Еву, уз мноштво окупљених људи. Значи васкрсава целокупни човечански род. Христом! И то се на Православној икони најбоље види. А видите рецимо, на Западу јесте Христос сам. Има соло пробој из смрти у живот. И видите сада Запад, ем што је окренуо леђа Хришћанству ем што је поклопљен индивидуализмом и себичношћу, као очекиваном последицом те философије. Схватате? Код нас у Православљу није индивидуализам већ јесте личносност. Јесте да је ово моје ЈА не замисливо без тог твог ТИ а то управо и јесте тајна Свете Тројице. Тајна заједнице. Литургије. Али и прича која почиње да се комуницира, и да се изговара, и да се утемељује овим Богородичиним прихватањем: ”Ево слушкиње Господње нека ми буде по твојој вољи!”.
Хајде да следујемо тај пример. Хајде као Богородица да се препустимо милости Господњој, љубави Божјој, и да очекујемо неочекивано добро, које Господ има за нас а то јесте благослов Његов. Да не прљамо тај благослов својим предикцијама него да га само чекамо у смирености као Богородица што је.
Срећан вам празник и Бог вас благословио.
Проповед изговорена у храму Св. Јована Милостивог, Београд
Дана 21.09.2022. л. Г.
