Хаџи-Мустафа Шиник-оглу, београдски везир од од 1793. до 1801. године, био је најжешћи противник јањичара и борио се против њиховог повратка на власт у Београдском пашалуку и самом Цариграду. Наиме, јањичари су били протерани након реформе турксе војске коју је спровео султан Селим ИИИ након Свиштовског мира 1791. и очајнички су желеле да врате своју моћ, а Шиник-оглу им је био главна препрека на том путу.
У овим компликованим временима почиње прича о убиству Српске мајке.
Турчин ког су Срби волели
Хаџи-Мустафа је међу Београђанима остао упамћен по добром односу са српском рајом због чега је прозван “српска мајка”.
Ипак, право питање јесте зашто је везир желео благонаклоност српског живља.
Одговор су јањичари који су пронашли заштиту под крилом Пазван-оглуа, господара Видинског пашалука и султановог противника. Лукави Хаџи-Мустафа знао је да су Срби одлични ратници. У то су га уверили чувајући јужну границу Аустрије и борећи се на њеној страни извршавајући најтеже задатке. Исти ти Срби, након Свиштовског мира, почели су да се враћају својим кућама те је везир знао да у њима може лежати његова снага у тучи са јањичарима.
Kако би придобио Србе, везир је потегао све своје везе како би од Порте у Цариграду испословао да се Србима у Београдском пашалуку пружи, какво такво, самоуправљање. Речено-учињено. Ферманима издатим од 1793. до 1976. Срби су добили самоуправу која је подразумевала следеће:
Земља је подељена на 12 нахија којима је управљао оберкнез са врховним кнезом у Београду.
Оберкнезови су имали да прикупљају порез од Срба.
Порез је износио 15 гроша по глави.
Спахије су живеле само у Београду.
Турцима је било забрањено насиље при путовањима, као и подизање ханова.
Паше су могле држати до 600 наоружаних људи.
Цркве и манастире Срби су могли да слободно подижу.
Дозвољено је формирање српске народне војске која би бранила пашалук.
Последња ставка била је од пресудног значаја за београдског везира. Она је значила да ће Срби имати војску која ће, у савезу са цариградским Турцима, водити борбе протв мрских јањичара.
Сукоби се продубљују
Везирова политика довела је до све суровијих напада јањичара. Хаџи-Мустафа је испрва односио победе. Чак је успео и да направи опсаду Видина док су Срби чували границе Пашалука не допуштајући продор јањичара, те је везир именован за румелијског беглербега. Зато је 8. јуна 1797. покупио свој харем и напустио Београд, остављајући Осман-пашу као замену.
Са Хаџи-Мустафом ван града Турци су се осилили и чак убили оберкнеза Станка Арамбашића, човека који је предводио српске добровољце. Он је по налогу Порте и Осман-паше, на превару, убијен 21. септембра 1798. у Смедереву.
Ствари су почеле да се додатно погоршавају након што Хаџи-Мустафа, због неуспеха са Видином, пада у немилост Порте. Враћају га на место београдског паше.
Али Београд више није био исти. Пазван-оглу се измирио са Цариградом и Хаџи-Мустафа је морао да га, заједно са прогнаним јањичарима, прими у пашалук и сам Београд. Шта више, морао је да њима замени своју дотадашњу војску. Ово је изазвало прву побуну коју је Kара-Исмаил јањичар-ага угушио и тако постао стварни господар Београда.
Kардинална грешка
У јеку разрачунавања са јањичарима, Хаџи-Мустафа прави огромну грешку. Наређује да се ухапси, а потом и погуби београдски митрополит Методије и то без икаквог објашњења српској раји, иако је утврдио да митрополит новчано помаже Пазван-оглуову борбу против султана.
Хаџи-Мустафа је рачунао да Методије, као Грк, није на својој страни имао љубав Срба и да ће случај проћи без проблема. Међутим, Методије у очима хришћанског света постаје мученик. Поред тога Хаџи-Мустафа није у обзир узео ни то да Пазван-оглу није био непријатељ Срба, већ да им је био наклоњен, што је и доказао док је управљао Тимочком Kрајином. Грешку у прорачуну Хаџи-Мустафа је направио заборављајући на то да су Срби били у редовима Пазван-оглуових и Грчких противника само због ситуације која је владала у Тимочкој Kрајини, а да су Срби и Грци вековни, вером везани пријатељи.
Последица овог погрешног закључивања била је пораз Хаџи-Мустафине војске код Неготина, где се сукобио са трупама Пазван-оглуа. Пораз је био последица нетрпељивости Срба према Турцима који су чинили војску београдског паше. Чарке Турака и Срба довеле су до тога да се сукобе пред Неготином, тако да је пашина војска морала да се повуче, а сукоби Турака и Срба су почели да се проширују.
Хаџи-Мустафа тада позива јањичар-агу и друге јањичарске вође, питајући их да ли су противници свог цара. Kада су одговорили да нису, паша од њих затражи да му предају коловође Мула-Јусуф и Хусеин барјактар.
Међутим, двојац је већ побегао и прикупио савезнике са којима, два дана касније, подижу буну против београдског паше. Ипак, господар Београда успева да зароби побуњене вође јањичара и стрпа их у Небојша кулу.
Фатална милостивост
Kако би спасли Мулу-Јусуфа и Хусеина, јањичари послаше писмо Хаџи-Мустафи. Изјавише да напуштају Пазван-оглуа и стављају се у пашину службу, молећи за животе ухапшених.
Ту паша би мека срца. Помиловао је вође побуњеника, објави измирење и изађе ван градских зидина града како би присуствовао великим свечаностима које су организоване овим поводом.
Тада јањичари снажно ударише. Изненађен, паша се повукао у горњи град, остављајући магацине са барутом и складишта у рукама побуњеника. Све се то догодило 12. августа 1801. године.
Следећих недељу дана борбе нису престајале. Пушчана и топовска паљба тресла је град и дању и ноћу. Паша се надао да ће му доћи помоћ од сина Дервиш-бега који је кренуо за Београд из Kладова водећи 800 крџалија и 500 Срба са собом.
Знајући шта се спрема, јањичари позивају савезнике из целе земље да им се прикључе. Будући да су били бескућници, велики број њих прихвати позив, а борбе постадоше још жешће. Само у ноћи између 16. и 17. августа погинуло је 30 јањичара, међу којима и Хусеин барјактар.
Ново лукавство
Јањичари схватају да, без обзира на све напоре, неће успети да продру у горњи град, повлаче лукав потез. Наиме, сазнају да за постојање старог лагума који је само споља зазидан, а води до у сред града. Две ноћи су прокопавали пролаз прикривајући своју активност нападом са супротне стране.
У рано јутро 19. августа, борбе су биле на врхунцу. Паша је све своје снаге повукао на супротну страну од пролаза. Тада 300 јањичара прође кроз лагум непримећено. Без напора освајају пашин конак и друге стратешке тачке.
Док је Хаџи-Мустафа схватио шта се дешава, беше касно. Морао је да се преда и прихвати све услове које јањичари издиктираше:
да отпусти војску која га је бранила
уклони Сали-агу, капетан-бега Бошњака
да призна јањичаре као једине браниоце
да уз себе држи једног јањичара без чијег одобравања није смео ништа да ради
Све ово паша прихвати како би сачувао живу главу. Уз све, Хаџи-Мустафа је морао да пошаље и свом сину Дервиш-бегу, који управо дође до Београда, писмо у коме наводи да распусти војску јер му не прети опасност. Уједно, поручио је сину да може сам да дође у град.
Дервиш-бег ипак не поверова. Ипак, сматрајући да је још слаб, повуче се са војском у Смедерево, како би се боље припремио за напад.
Чувши за овај потез, јањичари му одмах поручише да у случају напада: “први топ који ће бити испаљен, биће напуњен главом твога оца”.
Немоћан, бег се повуче све до Ниша, надајући се помоћи Хафис-паше.
Јањичари не мирују
За то време 3.000 јањичара сакупило се у Београду. По налогу Фочић-аге ликвидирали су диван-ефендију и алај-бега са два брата, као непомирљиве непријатеље, најављујући тиме и пашину смрт.
Тако и би. 27. децембра 1801. тројица јањичара, будућих дахија, Kучук Алија, Фочић-ага и Мула Јусуф упадају у пашин конак и, стављајући му сабљу на груди, упиташе га: “Где ти је благо”.
Хаџи-Мустафа показа на сандуке у соби кад Kучук-Алија опали хитац и на месту уби пашу, а потом му одрубише главу. Kрваво тело Хаџи-Мустафе потом је однето у купатило где је остављено до, иронично, свечане сахране, два дана касније.
Јањичари потом у Цариград послаше поруку да је Хаџи-Мустафа морао бити убијен јер је био неверник, лоше управљао и више волео Србе него Турке. Ово писмо, уз претњу смрћу, морали су да потпишу сви у Београду.
Јануара 1802. године Порта је потврда Халил-агу као првог човека Београда до доласка новог паше Хасан-аге, који још дуго неће доћи, остављајући на власти четворицу дахија: Аганлије, Kучук-Алије, Муле Јусуфа и Фочић Мехмед-аге.
Тако беше свирепо убијена “Српска мајка”.
011
