Литургичка прослава је поновни улазак Цркве у одређени догађај, а то не означава само њену „идеју“ већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање. Треба знати  једно: узвиком „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио“, разапети Христос је показао Свој „кеносис“ и Своју понизност. Празнујући ово сваке године оног јединственог Петка, ми, без умовања о догађају, поуздано знамо да ће ове речи, једном изговорене, остати вечито реалне, да их никада не може избрисати никаква  победа, никаква слава или „синтеза“. Потребно је да се објасни једна ствар: Лазарево васкрсење је било потребно да би се „потврдило  свеоште васкрсење“ (тропар дана). Славље овог дана је уочи једне седмице која представља лагано приближавање сусрета живота и смрти, у коме ћемо и ми постати његов  саставни део и властитим очима видети и целим бићем осетити оно што је Јован изразио речима: „Исус.. узбуди се веома у души, узруја се и – заплака“. За нас се све ово дешава данас. Ми нисмо били са уплаканим сестрама код гроба у Витанији. Ми о томе знамо само из Јеванђеља. Али у црквеној прослави, данас та чињеница постаје и за нас догађај, а за мене сила мога живота, сећање и радост. Теологија не може бити изнад „идеја“. И са становишта идеје, да ли нам је потребно ових пет дугих дана, када је једноставније исказати речима, потврдити свеоште Васкрсење? Али суштина је да реченица сама по себи ништа не потврђује. Истинита  потврда долази од славља, од ових пет дана у којима смо сведоци борбе између живота и смрти, када почињемо не толико да разумемо колико да сведочимо да ће Христос победити смрт смћу.

Лазарево васкрсење, дивна прослава те јединствене суботе, изнад је поста. У петак, који јој претходи, певамо: „…пошто се испунило назидавајућих четрдесет дана… „ а изражено литургичким  терминима Лазарева субота и Цветна недеља су „почетак Крста“. Међутим, последња седмица Великог поста  — непрестано предславље – ових дана је последње откривење  значења Великог поста. Рекли смо на почетку овог поглавља да је Велики пост припрема за Васкрс. Међутим, у стварности, у општем доживљају који је постао традиционалан, ова припрема је апстрактна и номинална. Велики пост и Васксрс су стављени један поред другог, али без стварног разумевања њиховне узајамне везе и независности.

Чак и онда када се о посту не мисли као о времену у коме се једном у години треба исповедити и причестити, он се обично схвата у терминима личног труда и напора и тако остаје егоцентричан. Другим речима, оно што стварно недостаје у духовном доживљају јесте онај физички и духовни напор усмерен на наше учествовање у данас Христовог Васкрсења, не на апстрактну моралност, не на морално побољшање, не на већу контролу над страстима, чак не ни на лично усавршавање, него на учествовање у крајњем и свеоубухватном Христовом данас.

Хришћанска духовност, која није на ово усмерена, у опасности је да постане лажно-хришћанска, јер је на крају крајева мотивисана са „его“, а не са Христом. Опасност је овде и у томе да срце, очишћено и ослобођено од демона који су га насељавали, остаје пусто и празно и демон се у њега враћа, „узимајући са собом седам других духова, још горих од себе, па уђу и бораве онде, и последње стање тога човека бива горе од првога“. Све у овом свету, па и „духовно“ – може да буде демонско: стога је важно да се поново открије значај и ритам Великог поста као исконске припреме за велико данас Васкрсења. До сада смо видели да Веилики пост има два дела. Прве недеље Крста, Црква нас позива да се усредсредимо на себе, да се боримо против тела и страсти, зла и свих осталих грехова. И док ово чинимо стално смо позивани да гледамо напред, да меримо и мотивишемо наше напоре „нечим бољим“ што је за нас припремељено. Од недеље Крста центар посног богослужења постаје Тајна Христовог страдања, Његовог Крста и Смрти. Оно постаје „ход горе у Јерусалим“.

Најзад, за време ове последње седмице припрема, почиње радост Тајне. Напор поста нас је учинио способним да оствимо по страни што је упорно помрачивало централни предмет наше вере, наде и радости. Ма како било, и само се време приближава своме крају. И оно се сада више не мери нашим преокупацијама и бригама, већ оним што се дешава на путу за Витанију, и даље, за Јерусалим. И још једном, све ово није теоретисање. За свакога који је окусио истинити литургички живот – макар једном па и непотпуно – готово  да је очигледно да од овог момента ми чујемо „Радуј се, Витанијо, кућо Лазарева“, па онда, „… сутра долази Христос“, спољашњи свет постаје помало нереалан и човек скоро доживљава бол када долази са њим у неопходни свакодневни контакт. То што се дешава у Цркви, у службама кроз које из дана у дан, схватамо шта значи очекивати и зашто је Хришћанство, изнад свега другог, очекивање и припрема, па када дође петак увече када певамо: „пошто се завршило четрдесет дана душевног усавршавања…“ ми, не само да смо испунили годишњу хришћанску „обавезу“ него смо спремни да узмемо као своје речи које ћемо певати следећег дана: „О, смрти, Христос те је већ у Лазару уништио!“ Ајде, где је твоја победа…?“

Велики пост, о. Александар Шмеман

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име