Старозаветна историја спасења представља, заправо, историју божанских теофанија којима се снаже чежње, у грех посрнулог човека, за Богом од којег се одвојио (СTAРИ ЗАВЕТ КАО ЧЕЖЊА ЗА ХРИСТОМ). Та чежња је подстицана и најавама обнове изгубљеног заједништва које се још од протоеванђеља изреченог у Едемском врту (Пост 3:15) препознају као пророштва. Пророштва препозната као најпоузданија пророчка реч од првих хришћана, јер су без обзира на своју разнородост схватана као најава догађаја испуњених у рођењу, деловању, распећу и васкрсењу Исуса Христа. Cхватана су као потврда његоовг месијанства и средство јаснијег уочавања многодимензијалности његовог спасоносног дела, те не чуди што се св. ап. Петар позитивно изражава видећи да пазе на дату им реч. Бројност пророштава испуњених у Христу чини немоућим њихово свеобухватно и детаљно представљање у једном тексту. Пажњу ћемо, стога, да усмеримо на она позната прорoштва, преко чије дубине неретко олако прелазимо.
Кренимо, стога, од почетка.
Пророштво о Христовом рођењу
А ти, Витлејеме Ефрато
ако и јеси најмањи у кнежевима Јудиним, А
из тебе ће изаћи онај који ће бити господар у Израилу А’
коме су изласци од почетка Б
од вечних времена. Б’
Михеј 5:2
Пророк Михеј делује крајем 8. и почетком 7.в. пре Христа. Попут свог савременика са севера (Израил) Амоса, Михеј у Јудеји жигоше друштвену неправду и буни се против тлачења сиромашног, немоћног и обесправљеног народа Јудеје које врши имућна и моћна олигархија престонице. Време цара Језекије обележиле су опсежне реформе и многи у младом и побожном владару препознали сз месијнаску личност, месијанска надања и очекивања су узаврела. Све очи су упрте у Јерусалим, ка трону на коме седи нови давидистички владар. Михеј сународнике позива да скрену поглед на другу страну. Он не одбацује давидистичко месијанство, али указује да спасење неће доћи са јерусалимског трона, него из заборављеног и провинцијалног Витлејема. Подсећа савременике на скромне почетке најдуготрајније познате династије древног Оријента истичући да њен родозачетник није имао царско порекло нити племићко достојанство. Он је био пастир који је свој штап, вођен божанским промислом, заменио царским жезлом. Пророк, стога, враћа савременике на зачетак месијанске династије и указујући на њене скромне корене да би најавио Давида који, предма давистичког порекла неће доћи из царских двора, већ из оног окружења из којег се уздигао и први Давид – из слоја незнатних, презрених и обесправљених. Пророштво је изречено поетској форми и састоји се из три дела: свечаног призивања (и ти Витлејеме Ефрато) и два паралелизма. Први паралелизам је антитетички, а други синтетички.
Свечано призивање са почетка пророштва осмишљено је тако да шокира слушатеље. Целина почиње у Мих 5:1, стиху који најављује невоље и понижење Јерусалима, да би се потом указало на постојање наде. Нада, међутим, долази са најневероватнијег места – из периферног градића Витлејема Ефрате (Мих 5:2). У првој стих-линиј првог паралелизма Витлејем је описан изразом чије је значење пре најнезнатнији него најмањи (уп. Пс 68:27). Наглашеној незнатности Витлејема супротстаља се друга стих-линија паралелизма кроз опис онога ко ће се уздићи уз тог незнатног насеља – господара Израила. Други паралелизам обликован развија снагу првог кроз све снажније описе новог владара. Месијански цар је најпре описан као онај коме су изласци од почетка. Тиме се указује да је корени месијнске наде сежу много даље од установљења монархије, све до почетка односно самог Едемског врта. Ова тврдња се изводи до крајњих граница у последњој стих-линији пророштва којом се сеже иза почетка ка вечним временима и божанским карактеристикама Месије којег су хришћаи препознали у Христу, између осталог и зато што је, иако су његови родитељи живели у Назарету, рођен у Витлејему (Мт 2:6). Занимљиво, испуњењу овог пророштва допринео је римски цар Октавијан Август чија је заповест (позната из историјских извора) натерала дјеву Марију и Јосифа да се из Назарета упуте у Витлејем.
Пророштво Христовој служби
И дадоше му књигу пророка Исаије,
и отворивши књигу нађе место где беше написано:
Дух је Господњи на мени,
зато ме помаза да:
да благовестим сиромасима,
проповедам заробљенима да ће бити пуштени,
и слепима да ће прогледати,
да ослободим потлачене
и проповедам пријатну годину Господњу…
Данас се испуни ово писмо у ушима вашим
Лк 4:16-21
У наведеном одељку Лукиног еванђеља представљен је Христов наступ на синагогалном богослужењу у Назарету. наратив одражава добро познавање синагогалног богослужења јер се описује да је Христу, у складу са богослужбеним редоследом читања, дата Књига прор. Исаије, а он – складу са правилима синагогалног култа – у тој књизи налази желене одељке. Уводним речима се, наглашена повезаност Духа и Христа (Лк 1:35; 2:39; 3:21; 4:1.14), по први пут изражава у категоријама помазања. У кумранским рукописима постоји идеја о пророчком помазању (CD 2.12, 61; 1QM 11.7; 1QH 18.14) изведена из Исаијиног пророштва на које се Христос позива (Ис 61:1-2а). У неким од њих, међутим, разумевање овог пророштва надилази мотив пророчког помазања и оно се схвата као есхатолошко пророштво о Месији успоставља последњи десети јубилеј (=пријатну годину Господњу тј. месијанско царство, 11QMelch). У поменутом кумранском тексту есхатолошки Мелхиседек (Мелхиседек – загонетни цар и свештеник) описан је као месијанска фигура која успоставља месијанско доба извршењем дана освете Божије (Ис 61:2б) над Велијаром и силама зла. Христос изоставља последњи моменат и ово пророштво повезује са другим из истог списа (Ис 58:6) нагласивши социјално-хуманитарни аспект мисије за коју је помазан.
Склони смо да спиритуализујемо циљ Христовог помазања и да га тумачимо у категоријама духовног сиромаштва, духовног ослобођења, исцељења духовног слепила … Лука, међутим, наглашава физичке аспект Христових дела описујући управо по редослду датом у овој програмској проповеди изнова јој се враћајући у свом делатном и вербалном одговору Јовану Крститељу (Лк 721-23). За Луку је, дакле, од необичног значаја материјализовање Христове службе. На потврђеним конкретним месијанским делима милосрђа, може се – према његовом схватању – градити представа о Месији чије је дело метафизичко. Тек тада Христове речи данас се испуни ово писмо у ушима вашим добијају пуно значење.
Пророштва о Хриством страдању
да је умро за грехе наше, по Писму
1Кор 15:3
Ис 53 је вероватно најпознатије пророштво о Христовом распећу. Рани хришћани апостолске епохе су ово место Старог завета схватали као locus clasicus, односно базично пророштво у категоријама којег су разумели Христову заменичку и откупитељску смрт (нрп. Дап 8:26-38; 1Пт 2:21-25). И поред тога, неки аспекти овог комплексног пророштва остају непрепознати. Тако нпр. слика којом пророк уводи своје слушатеље-читатеље у опис страдалног слуге Господњег: „јер изниче пред Њим као шибљика, као корен из сухе земље“ (Ис 53:2а). Први део пророштва асоцира на шибљику (стабљику) Јесејеву док се паралелни мотив, познати у других библијских списа корен Давидов сусреће већ у наредној стих-линији уз значајну напомену из сухе земље. Уводне речи пророштва, стога, указују да је сцена која следи (опис Христовог страдања) нешто противно уобичајеном пореку ствари. Нелогично је, наиме, очекивати да корен у сухој земљи (тј. пустињи) изнике у шибљику, баш као што најављено, за човека исцељујуће, страдање слуге Господњег и његово испуњење на крсту саблазан и безумље за уобичајени начин размишљања, али и сила Божија за оне који прихватају логику самопожртвоване љубави (1Koр 1:18.23).
Постоје и бројна пророштва повезана са Христовим страдањем. Из хришћанске перскективе, наиме, читав богослужбени образац Старог завета са празничним циклусом и жртвеним системом представља пророчку праслику испуњену у различитим аспектима Христовог саможртвеног страдања. Ту је и лична пророчка типологија, карактеристична пре свега, за песничку књижевност. Овај тип пророштва повезан је са личним страдањем које је на песнички начин изражено у тужбаличним псалмима. Бројни детаљи страдања описаних у тим псалмима, иако непосредно повезани са животним икуством псалмисте, препознатљиви у страдњу Господњем које су, на тај начин, најавили.
Пророштво о Христовом васкрсењу
да је устао трећи дан, по Писму (1Кор 15:3-4)
Васкрсење Христово је камен темељац хришћанске вере (1Кор 15:12-19). Оно није индивидуални чин којим је Господ показао да је успео да победи смрт учиниши нешто што ником другом није пошло за руком. То је догађај у којем вером учествује сваки човек. Није чудно, стога, што је најраније вероисповедање садржало и тврдњу да је Христос умре за грехе наше по Писму, и да би погребен и да је устао трећи дан, по Писму (1Кор 15:3-4). Први део наведеног вероисповедања несумњиво изражава уверење да Писмо (Стари завет) представља зборник пророштава о Христу и то највише о Његовој саможртвеној смрти. Други део, исповедања, говори о Христовом устајању (васкрсењу) које догодило, такође, по Писму односно у складу са старозаветним пророштвима.
Поставља се питање – којим?
Један од могућих одговора дао је ап. Петар позвавши се на речи псалмопојца Давида нећеш дати да светац (или твој Свети) види трухлости (Пс 16:9-11). Указавши на знану чињеницу да је цар Давид умро и да је његово гробно место општепознато, ап. Петар је убедљиво устврдио да је псалмиста није говорио о себи, већ о Христу (Дап 2:26-33; 13:34-37). Остаје, међутим, нејасно које пророштво Писма говори о Христовом васкрсењу у трећи дан? Прва асоцијација нам је, свакако, Христово позивање на пророчку новелу о Јони. Он поменуту новелу, међутим, не схвата као пророштво о свом ваксрсењу већ као знак по којем ће његово вакрсење бити препознато као потврда његовог месијанства у роду неверном и прељуботворном (Mт 12:38-41). Овде се, стога, пре може говорити о аналогији него о пророштву које можда ипак треба да потражимо речима мање познатог пророка:
Ходите да се вратимо ка Господу;
јер он раздире и исцелиће нас
рани и завиће нас.
Повратиће нам живот до два дана,
трећи дан подигуће нас
и живећемо пред њим…
јер му је излазак уређен као Зора
и доћи ће нам као даж,
као позни дажд који натапа земљу.
Осија 6:1-3
Ове пророчке речи су несумњиво најава обнове, односно уздизања Израила у месинајском добу Зоре и познога дажда (уп Јл 2:23.28-32). То уздизање догодиће се у трећи дан, дан устајања Месије из гроба, дан када исцељује претходно раздрто човечанство јер Месија својим устајањем (васкрсењем) Месија уздиже оне који ће живети пред њим. Приметимо још да је Осијина пророчка у свом потврђеном преизраилском облику била део аграрног култа и умируће-васкрсавајућег божанства Ваала. Ваал је био главни противник Господу јер је посредством сензуалног култа заводио Израил на идолопоклонство. Пророци су, ипак, били способни да у знатно деформисаној религиозности Вааловог култа препознају и пронађу, закржљало и нечистима заражено, семе наслућивања божанске истине и да га употребе како би изразили највеличанственији аспект свог веровања. У пророштву се, што је необично, месијански дан повезује са Зором што нас опет води ка новозаветним текстовима у којима се Христос се назива звездом Даницом (Oтк 22:16). Један од таквих суи речи ап. Петра којима указује да је циљ и сврха пророчке речи осветљавање таме овога света, до тренутка рађања данице (Христа) у нашим срцима.
Да ли је наше срце окренуто јерусалимским дворовима или витлејемској стаји о којој пророковаше Михеј?
Јован Благојевић
