„али ово не разумеше ученици његови;
него кад се прослави Исус
онда разумеше да ово за њега беше написано…“
(Јн 12:16).
Синоптичка еванђеља сведоче да се припрема за улазак Христа у Јерусалим одвија у атмосфери узварелих месијанских очекивања која су досегла врхунац. Ту се јављају тајни договори, шифроване поруке (идите… видећете… узмите… ако вас питају… реците „Господу треба“). Све то се догађа у атмосфери најзначајнијег и симболиком богатог празника Пасхе који није био само прилика за окупљање великог броја Јевреја из матице и дијаспоре у Јерусалиму, већ је био подсетник на прошла дела божанских избављења и израз наде у избављење у будућности.
У једној таквој атмосфери, улазак на магарету у Јерусалим човека који наговештава „своју месијанску кандидатуру“ бројним знамењима (чудесним делима) и проповедима није могао да буде непримећен и не повезан са старозаветним пророштвом. Јован мање наглашава момената народног одушевљења, али ни он не прошушта да посведочи: узеше гране палми и изађоше у сусрет и клицаху: Осана (јевр. спаси нас)! Благословен који долази у име Господње, цар Израилов! (Јн 12:13). Уколико овом опису додамо детаље које доносе синоптици (бацање хаљина на пут којим цар долази…). Јасно је да је не само народ у Христовом уласку на магарету у Јерусалим, већ и његови противници (Мт 21:10-11; Лк 19:39-40), препознали сцену која је несумњиво у тесној вези са пророштвом Захаријиним.
Да ли су једнино ученици пропустили да виде ову везу, или речи ап. Јована не разумеше ученици његови говоре о нечем другом?
Да ли су апостоли, као и народ и јерусалимски јеврејски званичници, схватили да је догађај који се одвија пред њима испуњење пророштва, али да нису схватили смисао пророштва самог?
Вратимо се старозаветном тексту.
Пророк Захарија изговорио је своје пророштво које је највероватније изворно било упућено јудејској постегзилној заједници која се током 5.в. пре Хр. образовала у Сирији (Зах 9:9). То, заправо, значи да је оно у свом природном окружењу схваћено као есхатотолошко пророштво о доласку не једног у низу месијанских владара давидистичке лозе (цар Језекија, цар Јосија…), већ самог Месије који ће коначно и неповрато успоставити Царство.
Структурално, пророк пророштво обликује као пророчку химнu унутар које су обликована два паралелизма постављеба око централне мисли – најаве доласка месијанског цара:
А Радуј се много, кћери сионска
А’ подвикуј кћери јерусалимска;
Б ево, цар твој иде к теби,
В праведан је и спасава,
В’ кротак је и јаше на магарцу и на магарету…
Захаријино пророштво није контекстом повезано чврсто са култом јерусалимског храма, али изрази које прор. Захарија користи преузети су из богослужбеног језика (уп. Ис 9:6–7; 11:1–5; Мих 5:2–4) и подсећају на одјеке новогодишњих празника (Пс 72:1–11; 89:38–45).
Први пророчко-песнички паралелизам (А – А’) је химничког карактера и представља позив становницима Јерусалима (Сиона) да се радују. Други (В – В’) описује месијанског владара, док средишња мисао је заправо најава доласка самог Месије чиме се, заправо, објашњава разлог због којег се народ Божији позива на радост.
За разумевање првог паралелизма значајно је подсетити се да је Јерусалим као престоница постао синоним јудејске државе и народа, док Сионаска гора, као храмовна гора представљала је само средиште верско-националног бића те државе и народа. Пророк обликовањем оваквог паралелизма постиже ефекат снажног привлачења пажње, будући да се после оваквог позива може очекивати необично значајна порука. Та порука је и дата у наставку.
У другом паралелизму се описују карактеристике цара чији долазак треба да буде разлог свеопште радости изабраног народа. Први стих другог паралелизма описује месијанског владара као праведног и оног који спасава. Употребљени термини су изузетно бременити значењем. Први израз, праведан, је израз којим се наглашава однос који Господ има према свом народу. Месијански владар, дакле, овде је приказан као онај који описутњује праведног Јахвеа на Сиону. Тај вертикални однос неизоставно има своје хоризонталне рефлексије, јер оприсутњујући праведног Господа, месијански владар је посредник успостављања праведних друштвених односа који треба да буду карактеристика месијанског царства (2Сам 23:1-7). Други израз (спасава) у песничкој и пророчкој књижевности Старог завета се углавном упоотребљавао да опише божански чин спасења човека из неке тешке ситуације или животног искушења (Ис 49:4 ; 50:8: 53:12; Пс 18:4-50; 33:16; 89:39–45; 118:15–18).
Праведност и спасење своју паралелу имају најпре у кротости владара који долази. Битно је разумети само значење појма кротост будући да она погрешно може да буде схваћена као слабост (у смислу недостатка снаге). Насупрот томе, правилно разумевање ове карактеритике (која се иначе у Новом завету доводи у контекст хришћанског карактера као неизоставни род светог Духа, Гал 5:23 уп. Мт 5:5) подразумева снагу која је под контролом љубави и тиме стављена у службу спасавања и успостављања правде.
Коначно, последња карактеристика месијанског владара описана је не речју већ сликом владара који јаше на магарету. Пророк несумњиво подстиче месијанске асоцијације дозивајући у сећање, својим читатељима добро познате, речи Јаковљевог благослова упућеног Јуди (Пост 49:11). Представљена сцена се заправо ослања на културу у којој цар долази или на коњу тј. у освајачком походу или на магарету као онај који доноси мир. Овом сликом, карактеризација се комлетира. Снагу усмерена љубављу на остваривање спасења и правде за последицу има мир.
Израз мир (јевр. шалом) је одвише комплексан да би га било једноставно представити, те ће бити речено само то да мир, у семитској и библијској мисли, није одсуство рата. За библијског писца мир је свеукупност благостања које подразумева неометене односе човека са Богом, другим човеком и светом. Наравно такав склад има за последицу унутрашњи мир човека, односно неометен однос са самим собом.
Прор. Захарија је на овај начин доследан свеукупној библијској мисли у којој се правда ставља као преудуслов мира, односно у којој је мир последица обнављања грехом нарушене правде посредством дела Божијег спасења (уп. Пс 72:1–7).
Ово је старозаветна основа на којој су изграђене новозаветне сцене Христовог уласка у Јерусалим. Новозаветни писци у том догађају несумњиво виде испуњење старозавезног пророштва.
То испуњење, међутим, није повезано само са сликом (уласком на магарету) коју обликује пророк.
То је испуњење свеукупног пророштва у свим његовим димензијама – димензијама које нам најчешће промакну, баш као и апостолима.
Месијанска очекивања јеврејског народа, која су Христови ученици делили, несумњиво су се кретала у оквиру веровања да ће месијнаски владар донети ослобођење од римских окупатора, а затим успоставити царство правде које ће, без озбира на своју универзаност, ипак бити царство Израилово (). Они су у Христовом уласку у Јерусалим препознали недвосмислено прокламовање владара који ће донети успоставити такво царство, заборавивши да само пророштво сугерише другачијег Месију. Пре свега, то није месијански ратник који долази на коњу, у освајачком походу којим ће бити протерани римски окупатори, већ владар који јаше на магарету доносећи понуду мира, мира који ће бити успостављен кроз спасење у правди и кротости.
Није, стога, чудо што Јован сведочи да одмах по овом догађају Христос говори о наступању часа његовог прослављања (Јн 12:23-28), јер мој час као и прослављање су у овом еванђељу изрази увек повезани са Христовом смрћу и васкрсењем. Христов час, онај за који је Он дошао на свет је час његове жртве која није препрека, већ степеник на путу ка његовом прослављању у уздизању тј. васкрсењу.
Разматрајући описану сцену из ове перспективе можемо да боље уочимо и дубину мисли св. ап. који, управо у контексту крсто-васкрсног Христовог дела, објашњава категорије правде и мира. Он каже: који је био предан за грехе наше и устаде за опрвдање наше, односно који ће нас је смрћу откупио од последица неправде (греха) и који нас је васкрсењем оспособио за правду; да би потом закључио: оправдавши се, дакле, вером имамо мир са Богом кроз Господа нашега Исуса Христа (Рим 4:25-5:1).
Какав је наш Месија?
Цар који доноси ослобођење „на коњу“ или „мир на магарету“?
Јован Благојевић
