Приповести о благовестима архангела Гаврила свештенику Захарији, оцу св. Јована Крститеља, и дјеви Марији, мајци Господњој, доноси еванђелиста Лука. Лука је једини писац Новога завета (а и Светог писма у целости) који је био нејеврејског порекла. Из Дап апостола и неких навода из посланица св.ап. Павла чији је сарадник и пратилац био св. Лука, сазнајемо да је писац трећег еванђеља био лекар грчког порекла, дакле високо-образовани хришћанин коме је грчки језик био матерњи. То је препознатљиво и у самом тексти његових списа. Они су писани грчким језиком чији стил надилази остале списе Новог завета као конструкцијом реченице, тако избором речи и употребном бројних реторичких стилских фигура и различитих књижевних форми. Додатна карактеристика Лукиних списа је развијена ангеологија.

Управо тај аспект карактеристичан је за прво поглавље његовог еванђеља у којем се описују две типске сцене благовести. Ове сцене су наративно веома сличне, али истовремено и супростављене што сассвим сигурно није била случајност. Писац трећег еванђеља, као ванредни стилиста, антитетичким повезивањем ових сцена несумњиво је истакао неку поруку.

Коју?

Упоредимо најпре ове сцене описане у првом поглављу Лукиног еванђеља:

 

Оно што је на први поглед могуће уочити је да, упркос томе што је приповест о благовестима свештенику Захарији обимнија, и једна и друга приповест садрже више сличних детаља. Најпре, јасно је да оба еванђелска наратива припадају истом жанру посредних теофанија, односно богојављења посредством анђела. Други моменат који одражава сличнос јесте свакако страх који се јавља као реакција на теофанијску појаву небеског гласника и, последично, охрабрење које анђео упућује примаоцима теофаније.У оба случаја се наглашава узвишеност детета чије се рођење најављује и, што је за ово разматрање најзначајније: оба примаоца теофаније улазе у дијалог са божанским гласником истичући пробелем који они препознају као препреку за испуњење пророштва објављеног речима анђела. Тиме, на известан начин и свештеник Захарија и дјева Марија показују „неверовање“.

Последице њиховог „неверовања,“ међутим, битно се разликују. Док Захарија, губи моћ говора, Марији се даје знамење којим се потврђује истинитост речи анђела.

Зашто?

Најпре, потребно је примети да ове различите последице нису једина супротстављеност која може да буде уочена у овој текстуалној антитетичкој паралели. Насупрот томе,  оквирна (жанровска) сличност служи само за међусобно позиционирање два наратива која се у детаљима битно разликују. Кренимо редом:

1) Насупрот речима глорификације којима се представљају Захарија и Јелисавета у првом наративу, дјева Марија ничим није истакнута у представљању којим је еванђелиста Лука уводи на позорницу своје приповести. Уместо тога, истицање свештеничког порекла Захарије служи као антитеза којим се појача скромно порекло дјеве Марије чији је муж Јосиф,  а не она давидистичког порекла.

2) Супротстављање се наставља кроз наглашавања места теофаније. На једној страни се налази Јерусалим, престони град великог цара, а са друге Назарет, пословично лоше место које се ниједном не спомиње у Старом завету. Ова локацијска супростављеност се додатно појачава једноставним описом назаретске теофеније и ушавши к њој (Лк 1:28) који наговештава да се Марија у тренутку теофаније највероватније налазила у свом скромном дому. У контрасту са тим, у првом теофанијском наративу наглашена је званичност јављања анђела. Он не само да се јавља у Јерусалиму, већ се јавља угледном свештенику у тренутку његовог чинодејствовања у храму стојећи десно од кадионог олтара што је свакако била позиција нарочитог поштовања, можда аналогна стајању са десне стране савезног ковчега (престола Божијег) који је у овом периоду већ био давно изгубљен.

3) Садржај теофаније, упркос свим сличностима, битно је различит. Са једне стране, анђео најављује рођење сина Свевишњег којем се несумњиво приписују не само месијанске карактеристике (даће му престо оца његовог Давида, Лк 1:32), већ се и његове владавина описује божанским атрибутима (и његовом царству неће бити краја, Лк 1:33), што је свакако било радикална објава за сваког Јеврејина са почетка хришћанске ере (а вероватно и за већину до данас). Насупрот  тога, теофанија упућена Захарији обилује асоцијацијама којима се прималац теофанијске порукеподсећа на сличне догађаје из старозаветне историје. Најпре, дете чије се рођење најављује представљено је у категоријама старозаветних пророка, судија и назиреја. Старост Захарије и Јелисавете подсећа на старост родозачетника израилског народа, Авраама и Саре, те се овим речима на неким начин најављује нови Исак. Паралела постоји и са Аном мајком пророка и судије Самуила која молитва при храму моли за пород и добија најаву испуњења своје молбе. Занимљиво је да Ана, себе представља у категоријама назирејског завета који је катактеристичан и за, такође чудесно, зачеће и рођење судије Самсона (Суд 13:7; 1Сам 1:15) и који се доводи у везу са сином најављеним Захарији (Лк 1:15).

4) Коначно, иако су питања која пстављају свештеник Захарија са једне, и Марија са друге стране, донекле слична она се суштински разликују. Док Захарија упркос својој свештеничкој позицији и свеукупној званичности теофаније која је представљена низом асцијативних слика чија је употреба за циљ имала да га подсети на сличне догађаје из свештене историје, тражи знамење. Насупрот томе, дјева Марија упркос свој радикалности теофаније која је била потпуно неспојива са постојећим веровањима тражи објашњење.

Свеукупне околности Захаријиног захтева указују да тај захтев није био толико израз сумње, колико неверовања, па чак и скепсе. Са друге стране, Маријино питање пре је било израз сумње као отклона у односу према лаковерју него израз неповерења, што потврђују речи и Захаријине жене Јелисавете приликом сусрета са својом рођаком: блажена је она која је поверовалла да ће се испинити што јој је Господ рекао (Лк 1:45).

На овај начин еванђелиста Лука вештим стилским постављањем типских антитетички паралелних сцена већ на самом почетку свог еванђеља, читатељима открива своје разумевање вере. Она није супростављена сумњи, већ лаковерју са једне и скепси са друге стране.

Искрена и образложена сумња, неоптерећена скептицизмом и очишћена од лаковерја, неретко је можда кључни предуслов истински утемљене вере која се нејлепше препознаје управо у речима мајке Господње:

„Ево слушкиње Господње, нека ми буде како си казао.“

Joван Благојевић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име