Кратке анегдоте из живота великих уметника

Читање о згодама и незгодама великих уметника иделан су начин да се уђе у Нову годину, која би свакоме требало да буде продуктивнија него претходна. Нису, нити могу, сви да буду уметници, али животи великих уметника знају да инспиришу и да на стваралаштво подстичу људе разних занимања, због чега смо овога четвртка сабрали анегдоте из живота, не једног, већ пет славних сликара из прошлог и претпрошлог столећа.

Златне рибице Тулуз-Лотрека

Прича каже да је Анри де Тулуз-Лотрек (1864—1901) толико уживао у друштву своје породице и пријатеља, да им је редовно приређивао вечере, ком приликом је за њих кувао своје, и њихове, омиљене специјалитете. Али никако није могао да их примора да се задрже колико је њему било по вољи, нити да се опусте онолико колико је он желео. Зато је једном приликом дошао на генијалну замисао: у бокале са водом убацио је златне рибице, како би сви били принуђени да пију вино. На тај начин је осигурао свачије пијанство, што значи да се никоме више није журило кући. Изгледа је с том праксом и надаље наставио.

Ван Гогово ухо

Винсент ван Гог (1853—1890) познат је, не само по својим сликама које су након његове смрти почеле да достижу астрономске цене, па данас спадају у ред најскупљих у историји уметности, већ и по томе што је себи одсекао ухо (читаво ухо, не део). Или је ухо изгубио у тучи са својим другом и постимпресионистичким саборцем Полом Гогеном, којем је Винсентов брат Тео можда дуговао новац; Гоген је сведочио да га је Ван Гог јурио са бријачем у руци, ваљда се плашећи да ће га овај напустити, али прича о тучи вероватно није тачна.

Након што је, како год, изгубио ухо, Ван Гог је урадио нешто још луђе и бизарније: ставио је завој преко ране, умотао одсечено ухо у папир, и одшетао до бордела, у којем је, скупа са Гогеном, био редовна муштерија, да би га поклонио омиљеној проститутки, која је моментално пала у несвест. Самог Ван Гога је полиција такође онесвешћеног пронашла сутрадан и одвела у болницу.

Далијев тањир

Бројни истакнути надреалисти почели су већ крајем тридесетих година да о Салвадору Далију (1904—1989) причају у прошлом времену, као да је мртав, чак су га избацили из свог покрета, зато што се по њиховом мишљењу исувише комерцијализовао, што је многима међу њима сметало будући да су били блиско повезани са Француском комунистичком партијом, па је његов прелазак на тло омражене Франкове Шпаније 1948. само додатно продубио јаз између њих и њега. Али Дали једноставно није могао без своје Шпаније, и још конкретније — без своје Каталоније, те шпанске неваљале покрајине, где је остао до краја живота.

Рођен у Фигерасу, у унутрашњости Каталоније, те се године преселио у село Портљигат, надомак градића Кадакеса, на самом северу каталонске обале, где је живео са својом руском супругом Галом. Китњасти уметник, творац чувеног логоа „Чупа-Чупса“, деценијама је био стални гост једног ресторана; једном приликом је дошао сам, сео за сто у углу и наручио рибљу чорбу.

Када је јело стигло, скочио је на ноге, узео тањир и звекнуо га о сто, повикавши: „Ја сам Дали!“. Тањир се разбио у парампарчад, а црвена течност испрскала и сто и све около. Након неколико тренутака непријатне тишине, праћен погледима запрепашћених гостију и особља, славни сликар је почео да се потписује на комаде тањира, на велику радост свих присутних, чиме је свој ирационални акт „претворио у уметност“.

Матисове маказе

Анри Матис (1869—1954) је већ 1919. први пут користио папирне исечке у својој уметности, али је углавном то радио како би што боље осмислио своје слике, да би правилније схватио жељену композицију, колоризацију и контраст, пре него што све стави на платно. Али како су године пролазиле, стизала га је старост, оболео је и од рака, који му је успешно оперисан, али који га је оставио непокретним, па је сликање постало физички презахтевно.

А идеја му није мањкало, као ни порив за стварањем! Једном приликом је зато одлучио да „наслика“ нешто баш од тих исечака, па је зграбио маказе и дао се на посао; пошто је колаж обележио последњу декаду његовог живота, успео је да од њега направи уметничку форму „по сопственом праву“, будући да је раније то само повремено служило уметницима попут Пикаса, Брака и Хане Хех, често само као испомоћ и додатак сликама.

Сезанов пријатељ

Пол Сезан (1839—1906) и Емил Зола (1840—1902) били су пријатељи из детињства, будући да су се упознали у Екс-ан-Провансу, где је Сезан рођен а Зола доселио када му је било три године. Могуће је да су се познавали и пре средње школе, али је по свему судећи до првог сусрета дошло баш тамо, када је славном сликару било тринаест а славном писцу дванаест година (постојао је и трећи члан екипе, Батистан Бај, будући професор оптике и акустике, због чега су били познати као „Лес троис инсéпараблес“, тј. „нераздвојна тројка“); углавном, били су као браћа рођена.

За Золу, Сезан је био снажан извор инспирације, па је четрнаести роман из његовог познатог циклуса „Ругон-Макарови“, „Дело“ (франц. Л’Œувре) из 1886. године, представљао фиктивну причу о пишчевом пријатељству са Сезаном, и тачни приказ париског уметничког света средином 19. столећа. Главни лик, Клод Лантије, уметник који не може да испуни свој потенцијал и којег друштво не разуме, превише је по бројним својим одликама личио на Пола Сезана, због чега је између њих престала свака кореспонденција након што му је Зола поштом послао рукопис, а овај му се на томе уљудно али „енигматично“ захвалио у властитом писму датираном на 4. април 1886.

Или се бар тако мислило! Изгледа је пре пар година откривено једно писмо из наредне 1887, али тешко је то узети као сведочанство о наставку пријатељству, као што би неки желели да прикажу. Међутим, када је Зола преминуо шеснаест година касније, и када је вест о томе стигла до Екса, Сезан се затворио у собу и плакао. Сатима је баштован могао да га чује како завија.

Извор: телеграф.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име