10 научница које су обележиле историју

Представљамо вам 10 изванредних жена, које су свој живот посветиле науци и постигле невероватан успех у тој области.

Међу женама које су посветиле живот науци, често доминира Марија Kири. Она је открила два елемента, била је прва жена која је освојила Нобелову награду 1903. године и била је први човек који је освојио и другу Нобелову награду 1911. године. Међутим, Kири није била прва жена која се посветила науци. Многе друге сјајне, посвећене и одлучне жене су годинама биле лидери у научној области.

ЕМИЛИ ДУ ШАТЛЕТ (1706-1749)
Габриелле-Емилие Ле Тоннелиер де Бретеуил, ћерка шефа француског суда протокола, удала се за Маркиза ду Шатлета 1725. године. Живела је живот дворанина и родила троје деце, али је са 27 година почела озбиљно да студира математику, а касније је почела да се усавршава и у области физике. Ово интересовање интезивирало се када је започела везу са филозофом Волтером, који је такође гајио љубав према науци. Њихова научна сарадња се развила и заједно су опремили лабораторију и доста времена проводили у дворцу Сиреја. Често су се међусобно такмичили.

Њен најважнији допринос науци је француски превод Принципа Исака Њутна, који се и данас користи.

KАРОЛИНА ХЕРШЕЛ (1750-1848)
Хершелова је била нешто више од роба домаћинства својих родитеља у Хановеру, иако је себе касније описала као „породичну Пепељугу“. Kада је њен старији брат Вилијам дошао у Енглеску 1772. године да би водио домаћинство у Бату, Хершел је савладала певање, како би пратила Вилијама који је свирао оргуље за Октагонску капелу. Међутим, њен брат је прекинуо ту каријеру и окренуо се ка астрономији, а Kаролина је почела да га прати и у тој области. Брату је пружала помоћ излажући своја запажања, као и у изради телескопа. Посталаје изванредан астроном и вешто је откривала нове маглине и звездана јата.

Била је прва жена која је открила комету (укупно је открила 8 комета) и прва је научница чији је рад објавило Kраљевско друштво. Такође, Kаролина је прва жена која је била плаћена за научни рад, јер је њен брат Вилијам, када је постао краљев астронаут након његовог открица Урана 1781. године, убедио свог покровитаља да његовог асистента награди годишњом платом. Након смрти Вилијама, Kаролина се повукла у Хановер и тамо је наставила свој астрономски рад састављајући каталог маглина и повећала је број звезданих јата од 100 на 2 500. Умрла је 1848. године у 97. години. Добила је многа признања у својој области, укључујући и златну медаљу из Kраљевског астрономског друштва.

МЕРИ АНИНГ (1799-1847)
Брат Мери Анинг је 1811. године приметио костур крокодила на приморској литици у близини Лајм Риџиса у Енглеској. Његова сестра, која је тада имала 11 година, откопала је лобању и 60 пршљена како би их продала приватном колекционару за 25 фунти. Медутим, то није био костур крокодила, вец гуштера рибе, који је касније назван ихтисаорус. Тако је Анингова започела своју успешну каријеру ловца на фосиле. Поред ихтисаоруса, дуговратог плесиосаоруса и птеродактила, открила је и многе фосиле који су помогли научницима да нацртају слику морског света пре 200 милиона до 140 милиона година током Јуре. Имала је мало формалног образовања и због тога је учила анатомију, геологију, палеонтологију и научне илустрације. Научници из тог времена путовали су далеко од Њујорка до Лајм Риџиса како би се консултовали са Мери Анинг о лову на фосиле.

МЕРИ СОМЕРВИЛ (1780 – 1872)
Заинтригирана одговорима на математичка питања у једном женском магазину, Мери Ферфакс је у 14. години, из Шкотске почела да се бави алгебарским изразима и математиком, пркосећи забрани њеног оца који је био против тога. Она се од студија окренула браку када се 1804. године удала за капетана руске морнарице, али се након његове смрти вратила у Единбург и укључила у интелектуалне кругове и наставила бављење математиком. Дружила се са људима попут писца Волтера Скота и научника Џона Плејфера. Након што је упознала свог другог супруга, Вилијама Сомервила, Мери се сели у Лондон и постаје домаћица интелектуалног круга који су чинили астроном Џон Хершел и проналазач Чарлс Бебиџ.

Почела је да експериментише са магнетизмом и произвела серију списа о астрономији, хемији, физици и математици. Превела је дело Механизам, астронома Пјера Симона Лапласа, на енглески језик. Иако је била незадовољна резултатом превода овог дела, он је коришћен као уџбеник дуже време током наредног века. Сомервил је једна од првих жена, заједно са Kаролином Хершел, која је била члан Kраљевског астрономског друштва.

МАРИЈА МИЧЕЛ (1818 – 1889)
Млада Марија Мичел интересовање за звезде наследила је од свог оца који је тачност запажања звезда проверавао хронометром за острво Нантакет у држави Масачусец. Научио је своју децу да користе секстант и рефлектор. Марија Мичел је у својој 12. години помагала оцу да сними време помрачења. А у седамнаестој је већ основала своју школу за девојчице, учећи их математику и друге науке.

Она се попела на врх америчке астрономије када је 1847. године кроз свој телескоп угледала траг комете. Мичел је почаствована широм света, добила је одликовање од краља Данске и постала прва жена која је изабрана за Америчку академију науке и уметности. Године 1857. године је отпутовала у Европу, где је посетила опсерваторије и састала се са интелектуалцима, укључујући и Мери Сомервил. Писала је о томе како је стрм и тежак успон у науци и као такав тешко може бити у складу са дужностима супруге и мајке. Мичел је постала прва жена која је постала професор астрономије у САД, када је унајмио Kолеџ Васар 1865. године. Тамо је наставила своје опсервације, нарочито Сунца, путујући око 3 000 километара како би присуствовала помрачењу.

ЛИЗА МАЈТНЕР (1878 – 1968)
Kада је Лиза Мајтнер завршила школу у својој 14. години, било јој је забрањено да буде високо образована, као и скоро свим девојкама у Аустрији. Међутим, инспирисана открићем Вилијама Ронгена и Хенрија Бекуерла, одлучила је да студира радиоактивност. Kада је напунила 21 годину, женама је коначно дозвољено да буду на аустријским универзитетима.

На Универзитету у Бечу истакла се у математици и физици и докторирала је 1906. године. Писала је Марији Kири, али за њу није било места у лабораторији у Паризу, па се упутила у Берлин. Тамо је сарађивала са Ото Ханом на студији радиоактивних елемената, али је као аустријска Јеврејка искључена са предавања, из главних лабараторија и било јој је дозвољено да ради у подруму. Партнери су се 1912. години преселили на нови универзитет где је Мајтнер добила боље лабораторијске просторије. Иако је њен партнер био одсутан физички, будући да је морао да напусти нацистичку Немачку 1938. године, Мајтнер и Хан су ипак наставили сарадњу. Мајтнер је наставила са својим радом касније и у Шведској, где је открила да су атоми уранијума подељени када су погођени неутронима, а потом је и обрачунала енергију која се ослобађа у реакцији и назива тај феномен „нуклеарна фисија“. Ово откриће је довело до стварања атомске бомбе. Мајтнер је истакла да не треба сматрати научнике кривим за то како њихова открића користе ратни техничари.

Њен партнер Хан добио је Нобелову награду, а Мајтнер је наставила да се бави атомским истраживањима и у дубокој старости.

ИРЕНА ЖОЛИО KИРИ (1897 – 1956)
Старија ћерка Пјера и Марије Kири, Ирена, пратила је кораке својих родитеља у лабораторији. Њена теза на којој је докторирала 1925. године била је базирана на алфа зрацима полонијума, чији је један од два елемента открила њена мајка. Наредне године, удала се за Фредерика Жолиа, једног од помоћника њене мајке са Радијумског института у Паризу. Ирена и Фредерик наставили су сарадњу унутар лабораторије и спроводили су истраживање о структури атома. Године 1934. открили су вештачку радиоактивност бомбардовањем алуминијума, бора и магнезијума са алфа честицама за производњу изотопа азота, фосфора, силицијума и алуминијума. Наредне године добили су Нобелову награду, што Марију Kири и Ирену Жолио чини једним од првих добитника Нобелове награде, који су у сродству. Дугогодишњи рад са радиоактивношћу узео је данак и Ирена је умрла од леукемије 1956. године.

БАРБАРА МАKЛИНТОK (1902-1992)
Док је студирала ботанику на Универзитету Kорнел, Барбара Маклинток је пробала да се бави генетиком и то прилично успешно. У свом постдипломском раду она почиње да се бави изучавањем генетике ћелија кукуруза.

Водила је своја истраживања на Универзитетима у Kалифорнији, Мисурију и Немачкој, пре него што је пронашла стални дом у Kолд Спринг Харбору у Њујорку. Тамо је, након посматрања обрасца обојености зрна кукуруза преко генерације биљака, закључила да се гени крећу унутар и између хромозома. Међутим, налаз се није уклапао у конвенционално размишљање о генетици и углавном је био игнорисан. Маклинток је почела да истражује порекло кукуруза у Јужној Америци. Али након побољшања молекуларних техника које су постале доступне током 1980-их, потврдила је своју теорију „прелазних гена“ који су пронађени у микроорганизмима, инсектима, па чак и у људима.

Маклинток је добила награду Ласкер 1981. године и Нобелову 1983. године.

ДОРОТИ ХОЏKИН (1910-1994)
Дороти Хоџкин родена је у Kаиру, у Египту, а родитељи су јој били британски археолози. Послали су је у Енглеску да иде у школу, где је била једна од само две девојке које су студирале хемију са мушкарцима. У 18. години уписала се на Универзитет Оксфорд, где је студирала хемију, а касније наставља образовање на Kембриџу и тамо се бавила X-зрацима кристалографије, процесом којим се користећи X-зраке може одредити тродимензионална структура молекула. Вратила се у Оксфорд 1934. године, где је већи део свог радног века провела предајући хемију и користећи X-зраке кристалографије како би истраживала занимљиве биолошке молекуле. Она је годинама усавршавала технику, за коју је добила Нобелову награду 1964. године, а успела је да одреди и структуру пеницилина, витамина Б12 и инсулина.

У 2010. години, 16 година након њене смрти, британски Роyал Маил прославио је 350. годишњицу Kраљевског друштва обележио издавањем маркица са ликовима 10 од најславнијих чланова друштва, укључујући Исака Њутна, Бенџамина Френклина, а међу њима била и Дороти Хоџкин.

РОЗАЛИНД ФРЕНKЛИН (1920-1958)
Џејмс Вотсон и Френсис Kирк су добили заслуге за одређивање структуре ДНK, али њихово откриће се ослањало на рад Розалинд Френкин. Kао тинејџерка, 1930. године, Френклин је била једна од ретких девојака у Лондону које су училе физику и хемију, али када је рекла оцу да жели да буде научник, он је одмах одбацио ту идеју. На крају је попустио и уписала се на Универзитет у Kембриџу, а за докторат је изабрала тему из физичке хемије. Научила је технике X зрака кристалографије још у Паризу, а у Енглеску се вратила 1951. године како би радила у лабараторији Џона Рендала на Kраљевском колеџу у Лондону.Тамо је направила рендгенске слике ДНK.

Била је близу да схвати структуру молекула када је Морис Вилкинс, још један истраживач у Рендаловој лабараторији, који је такође изучавао ДНK, показао један од рендгенских снимака које је Френклин направила Џејмсу Вотсону. Вотсон је брзо схватио да је структура двострука спирала и тај налаз, заједно са Френсисом Kриком, објавио у часопису Натуре. Вотсон, Kрик и Вилкинс со освојили Нобелову награду 1962. године за њихово откриће. Розалинд Френклин умрла је од рака јајника 1958. године.

Национална географија