We’re all blue from projection tubes. / We’re all blue from projection tubes. / This is the static age we live in. / Our eyes crisscross, hold, and gaze.”
–The Misfits, “Static Age”
Посматрајући патологију савременог човека, мора се доћи до закључка да га је болест од које болује гурнула у стање омамљености, таме и заблуде.
Неизлечиво болестан али заувек у потрази за напретком, подлеже таштинама које га преплављују и гутају: Он се заиста изгубио у мору нејасних дефиниција и огромне ирелевантности које карактеришу његово доба.
Рођен је без сврхе; безглаво је пао у црнило, иронично – рођено из светлости, односно сјаја монитора, лаптопа, мобилних уређаја итд. Узнемирен је ако се на секунд искључи из главног рачунара чије безбројне забаве и главе које говоре га умртвљују и чине га власништвом овог „еволуираног“ доба.
Иако живи, он живи радознало: он је заиста мртав, али мисли да је жив, често – патетично – мислећи да живи са дубоком сврхом и интензитетом.
Ове сметње и дислокације доказ су умртвљености душе савременог човека.
Ово мртвило је прикладно описао велики светац и мистик из једанаестог века, који пише следеће:
Мртви се међу собом не могу видети, ни пожалити једни другима. Они који живе стењу гледајући их. Јер они виде необично чудо: људе погођене смрћу који живе, непокретне који ходају, слепце који мисле да виде и заиста глуве који замишљају да чују. Они живе, виде и чују као животиње; мисле као луди у несвесној свесности, у свом мртвачком животу, јер могуће је живети без живљења, гледати без виђења и слушати без чујења.
Св. Симеон Нови Богослов (11. в.)
Мислећи да живи у слободи – он је у оковима; мислећи да напредује – он назадује; мислећи да је близу своје визије – он је заслепљен; мислећи да је инклузиван – он искључује „пут, истину и живот“ (Јован 14:6).
Мртав је, али довољно луд да мисли да живи истински, прикладно, мудро.
Преферирајући одразе, рефлексије на екранима више него размишљања, рефлексије о истини, он позива помодне и непромишљене људе да му помогну да сагради још веће доба заблуда, дезоријентације и делузије.
Он је, како каже отац Серафим Роуз: „повучен у свој ум, далеко од стварности, у затвору сопствених илузија.“
Обећава новог човека, нове цивилизације и нове стварности видљиве само на стаклима која осветљавају литијум-јонске батерије.
Обећава виртуелну реалност, надреалност, нестварност; нешто нити стварно, нити од икакве врлине.
У њему врлинама није дато место, а виртуелно – место без стварности – постаје човеков нови дом.
Мењајући „истину Божију у лаж“ и преферирајући дословно утопију (од грчког за „непостојеће место“), савремени човек затамњује своју визију жалосном игнорантношћу (Римљанима 1:25).
Носи наочаре који обећавају да ће га умирити и некако оправдати његове заблуде.
Свети Максим Исповедник (6.–7. век) каже „што су здравље и болест за тело…то су знање и игнорантност за душу“, и заиста, ако игнорантност штети души као што болест штети телу – у каквом се страшном игнорисању налази савремени човек?!
Игноришући унутарњи свет (сматрајући свој ум само производом органа и крви) и свет иза видљивог света (сматрајући га невидљивим и самим тим непостојећим), он иронично посеже за оним што је заиста бездубинско и непостојеће: сликама које плешу на стаклу које нису ништа друго до подебљани микрони.
Попут превареног затвореника у Платоновој пећини, савремени човек запањено гледа у кретњу без смисла.
Не осећајући своју ширу околину и изгубивши периферни вид, он гледа у временски пролазни свет (или, још горе, у параду симулакрума који се налазе у пролазном свету) као да је то једини критеријум бића.
Он сматра да оно што се протеже испред његових очију — а не оно што лежи иза његових очију или се може видети у очима других — мора бити пуноћа стварности.
Он отвара очи за свет фантазије и затвара очи за божански, бесмртни свет, којег је својом потрагом за сензуалношћу учинио неперциптивним, недокучивим.
Он се потпуно улаже у сензације и занемарује своју невидљиву (али ништа мање стварну) духовну композицију, бирајући да живи у заиста хаотичном и шизофреном стању.
Тако човек трчи од фантома до фантома, уверен да ће га сваки дух довести ближе стварности.
„Као што они који су у тами нису свесни природе ствари“, каже свети Јован Златоусти (4. век), „тако и они који живе у греху не разликују ствари; трче ка сенкама као ка стварности“.
Права стварност и права човечност се не налазе у луксузу фотеље, што доводи до неактивности; нити у стицању богатства, које води грамзивости; нити у безаконом законодавству политичара које води индоктринацији; нити у чулном задовољству, које води у сломљеност – него се права стварност и права човечност налазе у одбацивању данашњег материјализма и прихватању свог божанског призива као бића обликованог по обличју Христа.
Ако људи наставе да се лишавају „мисли о Богу“, они ће „заувек бити лишени постојања“, да цитирамо Светог Атанасија (3. век).
Онај ко одбацује Бога одбацује себе и прихвата страшно ништавило које не доликује његовом положају, јер је човек створен посебно за божанску сврху, тј. да пребива са Богом и да постане сличан Њему.
Сада, савремени човек је вољан не само да тргује овим божанским призивом за поробљавање свету; што је још горе, спреман је да га мења за ропство симулираног света унутар света.
Да би излечио своје велико лудило, савремени човек мора да одбаци овај свет и телесне страсти које га везују за њега. Мора да скине повез са очију, да поново калибрише вид духовном дисциплином и да презре оно што га је раније „забављало“ док је спавао.
Оцењујући човекову способност жудње, свети Максим Исповедник пише: „пожељна сила, чиста од страсти самољубља, сву своју жељу може усмерити само ка Богу.“
Енергија којом трагамо за сујетним, материјалним стварима које нам обезбеђују пропаст мора бити преусмерена и усмерена искључиво на Христа Богочовека.
Васкрсење лежи у побуни; не у узалудној побуни којој су се многи окренули у потрази за лажним обећањима, већ у праведној побуни против света и његових искушења.
Последња истинска побуна је побуна против онога што замагљује или унаказује нашу истиниту природу чија се боголикост може открити само одбацивањем срамних фантазија савременог света и виртуелне стварности коју он нуди.
Стварност — у њеној запремини и пуноћи коју дефинишу Црква и њени богочовечански свети — никада није требало да се доживи виртуелно; сам појам „виртуелна реалност“ означава удаљеност и одвојеност од стварности по себи.
Не дај Боже!
Човеков излаз се не налази у ескапизму него у овој побуни: бити мртав за свет и жив за Бога.
„ОДБИЈАЈУЋИ ДА МИСЛЕ О ДОБРУ, ЉУДИ СУ ПОЧЕЛИ ДА ЗАМИШЉАЈУ И ПОЈМЕ СТВАРИ КОЈЕ НЕ ПОСТОЈЕ.
Свети Атанасије Велики
Уредништво „Death to the world“, уводник новог броја
ИЗВОР: https://deathtotheworld.com/articles/chasing-the-phantom/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 18.10.2022.