На дан Духова, Бог је послао Духа Светога и позвао све људе у јединство. Јединство је једна од основних карактеристика Цркве. Њена полазна истина. Али, очигледно да постоје и многе разлике међу хришћанима. Многи се питају одакле те разлике, и то не само између православних хришћана и инославних, него постоје често разлике и између различитих помесних православних Цркава. Али не само то, чак и у истој помесној Цркви јављају се различитости. Већ у првим вековима, напр. у различитим помесним Црквама, један од највећих хришћанских празника, празник Пасхе, славио се у различито време. Такође и време у које су постили разни хришћани, није увек било исто, као ни сама дужина поста. Међутим те различитости нису укинуле општење и једнодушност. Напротив, јединство Цркве остваривало се и задржавало у различитостима.
Јединство Цркве не значи њену монолитност и једнообразност у начину духовног живота. Такође Црква не гаји тоталитарни дух организације, него разноврсност облика. Црква се труди да негује зреле хришћане, да дођу у истинску слободу деце Божије. Зато је апсолутно неприхватљиво да постоје унутар Цркве људи који сматрају да је једино њихов облик духовног живота који се темељи на истоветности вере и истим принципима, обавезан за све; да они, једини, поседују сву пуноћу истине и да су сви други, који не следе њихов начин, него ту исту веру само другачије пројављују, достојни презрења и да не могу да се спасу.
Разноврсност живота, облика и форми унутар Цркве, не само да је законита него је и нужна. И сама природа нас на то подсећа својим безбројним, предивним бојама, облицима и шаренилом, јер она сачињава у свој тој различитости, савршену хармонију. „Дух дише где хоће“ (Јн 3;8). Постоји јединствена вера и јединствени принципи. Али постоје унутар Цркве и различити дарови; апостол Јован, напр. је другачији по карактеру од ап.Петра. Дар Маријин, у Јеванђељу описан, различит је, другачији је од дара Марте. Исто тако, унутар живота Цркве, сваки хришћанин је непоновљив и има апсолутну слободу и право да изабере облик подвизавања на путу свога спасења. Једни тако бирају да буду монаси и живе у пустињама, други пак ступају у брачну заједницу. Али и једни и други имају исти циљ. И пут једних и пут других може бити спасоносан и исправан само уколико се њихов живот темељи на љубави према Богу, а из те љубави происходи љубав према ближњем.
Једна од битних, важних особина Цркве, јесте велико поштовање сваке личности и љубав према сваком човеку, понаособ. Свако посебно, свако име је, само за себе, уписано у књигу живота. То што постоје различите личности унутар Цркве, није никакав недостатак у Цркви, него напротив, благослов Божији и истинска радост. Нико у Цркви не може без другога, сви једни друге допуњују и сви зависе од других. Љубав према посебности сваке личности и свакога човека, подразумева и поштовање различитих ставова. Разуме се да у Цркви постоји безброј различитих мишљења и ставова, али ни у ком случају по питањима вере, нити по питањима истине. Различити ставови углавном се тичу метода и начина делатности Цркве унутар света. Ту се слуша мишљење и став и великих и малих, и људи који су учени и образовани, али и оних који немају некаква академска и богословска знања и школска образовања. Најбоља слика која може да изрази, с једне стране јединство Цркве, а са друге стране различитост и богатство облика духовнога живота, јесте слика коју нам показује ап. Павле. То је слика Цркве као организма, као тела Христовог. Црква је заиста једна јер је један Христос. Он је темељ и глава Цркве. Али истовремено као тело, Црква у себе укључује и безброј, мноштво удова. Сви они, који су крштени у Цркви у име Исуса Христа, у име Оца и Сина и Светога Духа, јесу удови тог нераскидивог и целовитог организма који се зове Црква. И ту свако има своје место и сви сачињавају хармонију. Црква не може без иједног од својих удова, али исто тако, и било ко, као уд Цркве, незамислив је као одвојен и као усмљен, без целовитости и саборности јединства тог организма и саме главе – Господа Исуса Христа.
Разлике унутар Цркве су опасне по јединство само онда када прете да се извргну у јерес или у раскол. У сваком другом случају, истинити и прави пут живота унутар Цркве могао би се описати као јединство у свему ономе што је неопходно за живот, слобода – у свему оном што је споредно, а љубав – у свему.
Транскрипт видео прилога испред редакције ЧУДО урадила Весна Јанежић
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
