Ово питање Господа нашег Исуса Христа када читам свето Јеванђеље, често ме пута шокира, и тјера ме на дубоко размишљање. Представља дилему, терет за вјернике који се баве спасењем душе. Наравно, за овај стих можемо наћи и објашњења у Светом Писму, и дјелима светих отаца, која пријају срцу и тјеше душу. Било би сувише једноставно рећи да Син Човечији, говорећи о свом другом доласку на земљу, да ће у то вријеме већина људи изгубити праву вјеру, односно да ће бити мало православних и правовјерних, оданих Богу до самог краја. Али изгледа да то није баш тако. Сјетимо се једног библијског случаја, оног када је пророк Илија, бежећи у пећину на Хориву из страха од Језавеље, вјеровао да је он једини човјек у Израелу који чува праву вјеру. Али Бог, Онај који познаје срца људи, прекоријева пророка Илију, говорећи му да он није једини вјеран Господу над војскама, јер у Израиљу још има „седам хиљада људи чија се кољена нису прегнула пред Валом“. (Трећа Царева 19,18).
Какво откриће и збуњеност за великог пророка Илију. Он, који је мислио да су се сви одметнули, са чуђењем сазнаје да има још седам хиљада сличних њему оданих Богу. Не седамдесет, не седам стотина, већ седам хиљада. Зашто Илија није знао за њих? Јер они који истински воле Бога, не парадирају својом вјером, већ је живе дубоко, из дана у дан. Ево парадокса: ми судимо по спољашњим стварима, Господу – по унутрашњим стварима. Толико је примјера, када је човјек споља добар хришћанин, побожан православац, посједује православну традицију и добро влада, много говори о Богу, али који се у односу са својим ближњима често понаша као да су странци духу Христовом. Овако се објашњава Спаситељево питање: „Када дође Син Човечији, хоће ли наћи вјеру на земљи?“. Односно, може се десити да у то вријеме наше цркве буду многе и пуне вјерника, само да Господу није битан квантитет, и количина, већ садржај, квалитет и плодови вјере. Ђаво то добро зна. Зато ради веома тактички, користећи технику промјене акцената са важних ствари на споредне. Чешће он краде ум вјерника мамцима који му пријају, и чине да се осјећа као борац за Господњу ствар. Шта може бити једноставније, кажу Оци, него не видјети зло у себи и борити се са злом око себе?! Када се бориш са злом у себи, мораш много да издржиш, али те нико не цијени, јер је унутрашња борба скривена и тешка, свак се труди да сакрије своје страсти и пороке. А када се попнете на „барикаде“ вјере, постајете у очима гомиле бранилац Истине, достојан народне захвалности, правите се као добар хришћанин и уживате поштовање многих. Стога, непријатељ човековог спасења прибегава овом трику, наводећи многе вјернике да мисле да су изузетни, да само они поседују откривену Истину и да добро познају вољу Божију. Они су научени да свака опасност за спасење долази споља (од грађанске власти, екумениста, глобалиста, масона, Јевреја, итд.) и да имају мисију (позив од Бога) да се боре против ове опасности. Они се активно обучавају у проповедању општих вриједности, заједничких за све хришћане, али то не чине у духу благости и примјером хришћанског живљења, како нас Господ учи, већ борбено, прибегавајући нејеванђелским методама: понижавање, вређање, псовање и чак псовање оних који не дијеле исте идеале као они.
Није судити, него плакати.
Шта ћемо изабрати? Хоћемо ли бити неки фарисеји у вјери, поносни на себе, за које Господ каже да су у свом духовном слепилу спремни да учине смрт човјека „мислећи да приносе службу (поклонство) Богу“ (Јн. 16,2). )? Хоћемо ли бити као лицемјери, који много и лијепо говоре о Богу, али не на славу Божију, него на своју славу? Или ћемо изабрати да свето чувамо у својим срцима (невиђено очима многих, тихо, без трубе) као велики мирис вјере, љубави и милосрђа службу Богу. Као што су говорили свети оци „ромијени себе па ће се многи промијенити око тебе“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име