Пре 12. година, на данашњи дан, у сусрет великом празнику, преносу моштију Светога великомученика Георгија, упокојио се у Господу Патријарх српски г. Павле, чије је световно име било Гојко Стојчевић.
Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци код Доњег Михољца у Славонији. У том месту је завршио основну школу. Нижу гимназију завршио је у Тузли, вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Две године је студирао медицину у Београду.
Пре одласка у гимназију провео је једно време на припремама за школу у манастиру Ораховица.
Други светски рат затекао га је у родној Славонији, одакле је пребегао у Београд, где је, да би се могао издржавати, радио физичке послове на грађевинама и на доковима.
У пролеће 1942. његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у манастир Свете тројице у Овчару, а од 1944. радио као вероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у дому за децу избеглу из Босне. Те године је оболео од туберкулозе.
До 1946. је био у манастиру Вујан, где се излечио од туберкулозе. Замонашио се 1948. у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Те године је рукоположен у чин јерођакона.
Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Рача у Подрињу. Школске 195О/5л. радио је као помоћни наставник богословије „Св. Кирила и Методија“ у Призрену. Јеромонах постаје 1954, убрзо протосинђел, а 1957. архимандрит. Од 1955. две године је био на последипломским студијама у Атини.
За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године. Хиротонисан је у београдској Саборној цркви 22. септембра 1957. од патријарха Викентија и епископа пакрачког Емилијана, зворничко-тузланског Лонгина и жичког Германа. У октобру те године устоличен је у Призрену од епископа Германа и захумско-херцеговачког Владислава. На Косову је провео 33 године.
На ванредном заседању Светог архијерејског сабора 1. децембра 1990, којем је председавао загребачко-љубљански митрополит Јован Павловић, заменик тада оболелог патријарха Германа, биран је нови патријарх између тројице кандидата тајним гласањем.
Како ниједан од кандидата није добио довољан број гласова избор је обављен жребом на тзв. „апостолски начин“ тако што је архимандрит троношки Антоније извукао име будућег патријарха.
Тако је Павле постао 44. поглавар СПЦ. Устоличен 2. децембра 1990. у Саборној цркви Св. Архангела Михаила у Београду од стране 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Патријарх Павле је тада истакао да му је једини програм рада Јеванђеље.
Посетио је бројне православне цркве: цариградску, александријску, јерусалимску, руску, бугарску, румунску, грчку, грузијску, као и српске епархије и парохије у Америци, Канади, Аустралији, Мађарској и Румунији.
Објавио је две књиге: „Питања и одговори чтецу пред производство“ (1988) и „Девич, манастир светог Јоаникија Девичког“ (1989).
Заслугом Патријарха Павла објављено је и допуњено издање „Србљака“ (1986). Био је председник Литургијске комисије која је издала Служебник.
Почасни је доктор Богословског факултета и Академије Св. Владимира у Њујорку.
Влада Србије је 13. јануара 2005. именовала Патријарха Павла за почасног председника Фонда за Косово и Метохију.
Током посете Русији у јануару 2002. године партријарху Павлу су уручене две значајне награде: Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Андреја првозваног.
Председник СЦГ Светозар Маровић одликовао је у септембру 2004. патријарха Павла, (на његов деведести рођендан), Орденом Немање првог степена.
Поводом Дана државности Србије, 15. фебруара 2007. принц Александар Карађорђевић доделио је Партијарху Павлу Орден Карађорђеве звезде првог степена.
Патријарху Павлу је 2009. додељен руски орден Достојанство због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.
Од 13. новембра 2007. патријарх Павле био је на лечењу у Војно-медицинској академији у Београду, а 8. октобра 2008. поднео је молбу Светом архијерејском Сабору СПЦ да му „због здравствених разлога и немоћи“ дозволи да се повуче из активне службе.
Молба патријарха Павла на Сабору СПЦ 11. новембра 2008. није усвојена. Говорио је грчки, руски и немачки језик.
Био је луча светлости и Витлејемска звезда водиља верног народа окупљеног око Српске Православне Цркве.
Беседио је увек мудро, увек пробраним речима знао да укаже на пут Христов и пут Православља који је требало да следимо. Од верног народа дубоко поштован, цењен и вољен, достојно је испраћен упркос епидемији грипа која је, те, 2009. године харала Србијом.
У интервјуу за православни портал „Чудо“, јануара 2021. године Академик Матија Бећковић је, на питање о Патријарху Павлу говорио :
„Патријарха Павла упознао сам као епископа рашко-призренског када смо, на Косову, по Његовом благослову, припремали највећи зборник научних и културно историјских радова о Косову. Он је сав посао препустио редакцији и нама, и тек касније, када је постао Патријарх ја сам схватио колико је Његова реч важна, колико је његово знање, колико је он човек од књиге и речи.
Блаженопочивши Патријарх Павле свакако је најубедљивија личност нашега века, и већ за живота, својом речју, том која је била постојана, и пуна знања издвојио је себе као личност коју ће сви гледати као светог човека.“
А колико је био човек од књиге, знања и речи, сведоче Његове беседе које су остале упамћене и упечатљиве, попут оне, коју је 21.02.1995. године одржао у паатријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог у Београду:
„ Mеђу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће.
А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци.
И данас, и кроз векове, колико је пута долазила мисао многима да се међу вуцима не може опстати друкчије него само као вук – међу Турцима само као Турчин! И колико је њих који су због тога одлучили да се потурче и потурчили су се. Али они други наши преци, браћо, остали су овце
Христове у име љубави Његове. Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер, мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост.
Ни једно ни друго више, него да будемо мудри као змије, а безазлени као голубови. И мене су гонили, и вас ће гонити, говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији.
И онда, кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. То и јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио“, рекао је тада патријарх Павле.
Вјечнаја памјат у Царству небескоме.
Јелена Недељковић
