Средњовековна Србија изнедрила је много целомудрених, оданих, поштованих и вољених владарки које су обележиле тај турбулентни период наше историје. Тек малобројне нису упамћене по лепом. Писала сам кроз овај серијал о некима од њих, о принцези Евдокији, о Мари Бранковић, али, ни једна жена, ни владарка, средњовековне Србије, није остала стигматизована и обележена као Проклета, као што се то догодило деспотици Ирини Бранковић.
Рођена је, како се претпоставља око 1400. године у грчкој владарској породици Кантакузина, на самом почетку петнаестог века, Јерина се са само петнаест година удала за српског деспота Ђурђа Бранковића, и постала друга супруга српског владара.
Иако је био двадесет година старији од ње, неки извори тврде да је пар имао много заједничких интересовања која су довела до тога да се у браку између Ђурђа и Јерине развије јака љубав. Први син им је преминуо као тринаестогодишњак, поред њега имали су још Гргура, Стефана и Лазара, као и ћерку Катарину(Кантакузину). Што се тиче њихове ћерке Маре, није познато да ли је она њихова ћерка или пак кћи из првог брака деспота Ђурђа.
Период Иринине-Јеринине владавине Србијом, био је тежак, и препун искушења, јер су деспот Ђурађ и деспотица трпели разне политичке притиске великих сила какве су биле Угарска и Турска. Након смрти деспота Стефана Лазаревића, турска је променила своју политику према Србији, и услови вазалства били су промењени и много тежи. Турци су повећали намете, тражили да српска војска у већем проценту учествује у ратним походима, а са друге стране, деспот је био приморан да Угрима препусти престони град деспота Стефана – Београд.
Тада је од Угара деспот добио дозволу да сагради нову престоницу – Смедерево. Биће то подухват који ће деспотицу Ирину обележити црним словима у памћењу народа, у његовим песмама, предањима и историји. У жељи да сагради град који ће одолети продорима великих војски, и који ће пружити заклон и заштиту и народу и владарској породици, деспот у помоћ позива византијске градитеље које предводи Тома Кантакузин, брат деспотице Ирине.
Зидање града било је и остало највећа трагедија и проклетство породице Бранковић . У време када је српски народ патио, исцрпљен ратовима, глађу, плаћањем огромних харача, сталним чаркама са Угарском, деспотица Ирина , њен брат Тома Кантакузин и византијски градитељи, намећу обавезу кулука, односно обавезног рада, ионако већ бедом и сиромаштвом измученом народу. То Срби никада нису опростили својој деспотици.
Међутим, народ није схватао колико је то било неопходно и колико је убрзана градња значила у периоду који је долазио. Политичке прилике на подручју Балкана, а нарочито Србије биле су све нестабилније, и деспот Ђурађ Бранковић био је приморан да балансира на танкој жици између угарске и Турске. То је владарски пар довело до очајничких потеза.
Најпре је деспот Ђурађ, желећи да склопи какав-такав мир са Угрима, своју кћерку Кантакузину удао за угледног угарског племића – Урлиха Цељског. Био је то добар политички, али за несрећну Катарину, чије је право име било Кантакузина, изузетно лош брак, у коме је рано изгубила децу, која су умрла од непознате болести, а затим је борбама страдао и сам Урлих. Католички великаши, предвођени аустријским царем Фридрихом, чија је моћ и снага била много већа од моћи Цељских, али и од моћи деспота Ђурађа, отели су Катарини све поседе, остављајући је саму и у беди.
Ништа мање страшна судбина задесила је деспотове синове Стефана и Гргура, који су већи део своје ране младости провели робујући на турском двору као таоци, и гаранти мира.
Последњи очајнички потез повукла је деспотица Ирина покушавајући да за Србију учини оно што је, скоро педесет година раније учинила кнегиња Милица. Кћер или пасторку, Мару, удала је за турског султана Мурата II.
Међутим, за разлику од Бајазита, који је био очаран Оливером, Мурат Мару није заволео, и она није имала скоро никакав утицај на њега и оно што се дешавало њеној браћи, нити је могла да их спасе и помогне им, када је Мурат Други одлучио да их ослепи, у знак одмазде деспоту Ђурђу, кога је оптужио за кршење вазалског уговора.
Ово је био још један ударац за несрећну Јерину. После тога морала је да бежи на Свету гору од куге, а она и Ђурађ су велики део свог богатства трошили откупљујући православне робове од Турака, не би ли бар делимично спасили свој народ. Турска војска је, упркос каквом-таквом савезу, одлучила да уђе у Србију и освоји Смедеревску тврђаву. Град се предао углавном због глади, не због тога јер је тврђава била лако освојива.
Брачни пар Бранковић је побегао у Зету, одакле је Ђурађ покушао да тражи помоћ од Угара, али је и овај план пропао. Крај живота Јерина је дочекала као монахиња на Руднику. После Ђурђеве смрти, најмлађи син Лазар, тада већ наследник и његова жена Јелена протерали су породицу из Смедерева, сматрајући да се од њих крије благо породице Бранковић. Јерина је преминула у мају 1457. године.
Ипак, митови и легенде у народу живе понекад много дуже од онога што историја открива. Тако је и живот, а и смрт Деспотице Ирине обавијен велом тајни. Зидање града Смедерева, дуго се приписивало хиру размажене грчке племкиње, која је попут митолошке вештице зачарала доста старијег деспота, и он, слепо заљубљен у њу, није могао да јој одбије ни једну жељу.
И сама њена смрт ушла је у легенду и предање.
Сматра се да је отрована од стране свог најмлађег сина Лазара. Наводно, док је деспотица боравила у Островици, где су је најмлађи син и снаха протерали, Лазар је са породицом дошао, не би ли се измирио са мајком, што је био само параван за његову намеру да отрује мајку. Наводно ју је отровао, тако што јој је сипао отров у храну.
Као што се то догодило са многим српским средњовековним владаркама, ни гробно место деспотице Ирине није познато, као да су и народ и историја желели да избришу сваки траг и сећање на ову изузетну жену.
Такође, није познато ни како се Србијом проширио лош глас о Јерини која је у народу, попут свог свекра Вука Бранковића, остала проклета и издајица, иако је Србији и њеним интересима жртвовала оно најдрагоценије што је имала – своју децу.
Један од најзанимљивијих митова везан за деспотицу Ирину је везан за благо Бранковића. Осим ловаца на благо, који тврде да испод голубачке, а посебно испод смедеревске тврђаве постоје лагуми који крију огромно благо Бранковића, постоји и веровање да се на дан када Српска Православна Црква обележава рођење Светог Јована Крститеља, у народу познатији као Ивањдан, у поноћ отварају небеса, и да тамо, где са неба засветли плавичаста светлост, да је то место на коме се налази благо Бранковића.
Јелена Недељковоћ
