Мир је напуштао нашу кућу, увек када би мој отац крочио у њу.
Започела је своју причу, једног спарног поподнева, моја вољена преабака Косана, наша “баба матора “како смо је сви звали. Имала је троје деце, петоро унучади , и нас седмодо праунучади. Толико нас је запамтила. Свог најмудријег, најлепшег праунука Ђорђа, нажалост, није дочекала. Била је то мудра , карактерна жена са ставом и држањем војвткиње. Волела је да чита, и ја сам веома поштовала и ценила ту њену особину. У нашој кући су сви читали. На питања је одговарала кратко и мудро, а постављала би их бираним речима, веома пажљиво, тако да не би никог повредиле.
– Не знам тачно датум кад сам се родила, знам само да је био велики Спасовдан, а стриц ме уписао те године, тек о Видовдану. Тог дана је Принцип убио Фердинада у Сарајеву. Не знам када сам рођена, ал’ знам да сам живела у самом паклу. Дубоко је уздахнула.
– Мој отац је био тежак човек. Нисам га волела, нек’ ми Бог опрости… – Застала је.
-Није волео да ради. За њега су радили моји бака и дека, и моја сирота мајчица. Али када су они умрли, што од старости, што од јада, све је спало на његова и мајчина плећа. У нашу се кућу увукло зло. Постао је несносан. Шта год би мајка урадила њему није ваљало, код кога год би отишла у надницу оптужио би је за прељубу. Нас, мене и моја два старија брата, је врећао, понижавао и тукао толико да по десет дана не би могли да седимо, ни лежимо на леђима. Само ако се, случајно, усудимо да заштитимо мајчицу.
Пред нама је вређао, говорио да је није брига за нас, трудио се да је што више повреди и омаловажи у нашим очима, као да се заклео да ће у нас усадити мржњу према сиротици.
Обрисала је сузе и чврсто привила Мају у свом крилу. Као да је њена мала праунучица штит од лоших успомена. Бане, тако, у кућу, љут, очајан и бесан јер му ништа не иде од руке ,па почне викати: Пропао сам начисто ! И све ми је горе и горе из године у годину. Последња смо кућа у Бранковини и немамо ‘леба да једемо! А за све си ми ти крива! Проклет био дан и сат кад те доведох у моју кућу курветино једна! Ти си највеће зло које је дошлу у Штулиће! Урлао је на мајчицу ни криву ни дужну . А она је сирота дрхтала и повијала се под његовим ударцима и виком, као млада јасика пред олујним ветром и грмљавином. Браћа су ћутала скривајући бес у себи, а ја сам трчала да заштитим своју мајку. Једне ноћи ухватио ме за рамена и избацио у снег говорећи:
Бићеш исто курва к’о и мајка ти, зато је и штитиш !
Тада сам имала само пет година дрхтала сам од зиме и страха, а моја мати није смела да изађе и узме ме. Дуго после тога имала сам ноћне море, и било ме је страх од свега. Али моја мила, мила мајчица, трудила се и помогла ми да све то превазиђем, и наставим да живим нормално као сви моји вршњаци.
Волели смо много да се играмо у црквеној порти . Када наш учитељ зазвони, а ми трк из учионице као да нас врази јуре! Смејала се “баба матора“ све чвршће грлећи моју малу сестрицу.
Волела сам да се играм, и да шијем лутке од мајчине старе прегаче. Али највише сам волела школу. За мене је био најдивнији празник кад из Београда у госте дође најстарија кћи претходног учитеља, ког ја не памтим, али она је често долазила. Волела је Бранковину, распитивала се о нама ђацима , разговарала са учитељом, и са старим свештеником . Док је бака то причала, мени је за трен стало срце. Она је ово причала својој снахи, мојој баки, несвесна да је пратим и разумем.
Није била нешто лепа. Али је била грациозна и отмена, увек љубазна и насмејана тако да су је сви мештани волели. Говорили су о њеној доброти , великодушности и лепоти њене душе. Волела сам кроз плот, који је делио школско двориште од цркване порте, да је посматрам како седи за великим дрвеним столом и чита, а најчешће је писала. Мене је веома занимало шта она то тамо пише али се никада нисам усудила да јој приђем.
Једне недеље, на богослужењу у нашој цркви, деси се да баш она стоји до моје мајчице и мене. Колена су ми дрхтала и ручице знојиле. Нисам могла да се смирим и стално сам гледала у њу . А она је достојанствено стајала, пажљиво пратила проповед старог свештеника . Пошто нисам скидала поглед с њеног лица у једном тренутку она се трже и погледа ме право у очи, и насмеши се. Толико сам се постидела и главу сакрила у мајчину антарлију , и тако стајала до краја службе. Када смо излазили из цркве она приђе мојој мајци и упита је:
-Како се зове ова лепотица ?
-Реци како се зовеш. -Благо ми нареди мајчица и сама је дрхтала од треме.
-Косана… Рекла сам без даха
-Лепо име имаш Косана . Колико година имаш ?
-Осам… -Рекла сам тихо . Тад ми је дала бомбону, коју никада раније нисам пробала.
-Идеш ли у школу ?
-Да ! Највише волим да читам и пишем ! -Рекла сам поносно .
-Озбиљно ?! -Смејала се.
-Па то је јако лепо кад једна девојчица воли да чита. Баш ми је драго што у мом завичају има тако мудре и паметне деце . Драга моја Косанице баш си ме обрадовала тиме што си ми рекла. Прочитаћу ти нешто, надам се да ће ти се допасти. Скинула је своју рукавицу отворила ташницу и извадила папир.
-Дођи ! Узела ме за руку и одвела до клупе на коју смо селе и она поче да ми чита:
“Позвао је мај
све бубе на чај,
од осе до пчеле,
да се провеселе,
тихе бубамаре,
лептире, бумбаре,
и ливадске попце,
и рударе ровце.“
-Даље ? Питала сам радознало.
-Даље ћеш мала моја пријатељице морати сама да прочиташ.
-Изволи.
-Хвала.
-Ево ја ти поклањам једну своју бележницу, ту можеш да записујеш своје мисли, или шта ти већ желиш…Чекај , ево ти и перо , па кад год будеш писала помисли на мене, важи ? Пољубила ме у образ, насмешила се љубазно мојој мајчици и отишла . Ја не знам тачно али мислим да су биле истих година . Тада нам је пришао мој отац, бесан као бик, зајапурена лица. Викао је.
-Шта то радиш ?! Учиш женско дете да се дружи с том белосветском дрољом ! Твоја је мајка тебе учила да будеш кварна , а ти њу, а?!
-Шта ти смета моја мајка, Милутине, у трећем селу ?! Долази нам само за Ћурћевдан! -пркосно рече мајчица, свесна да ће због тога добро изкијати.
-Јес’! Дође, и подучи те како да ми упропастиш децу и кућу!
НАСТАВИЋЕ СЕ…
