Често питање данашњице, које нажалост углавном бива постављено од стране наших предака, управо је то: „ Куда иде овај свет?“ Овај свет, као и сваки човек понаособ који у њему битише, за себе има веома тежак задатак – опстати у овом времену лудом. Остати чедан, поносан на свој стари ков и стечено знање. Вечита борба са собом самим, како сачувати оно што је од наших предака остало у аманет – чист образ и чедно срце. Дошло је време када је технологија (која је важна, сматрам, не у великој мери) узела свога маха над нама, нашим животима и над нашим покољенима која све више иду силазном путањом. Оно што нам може доказати да још увек нисмо у тој групи јесте то што нисмо изгубили умеће вољења које нам је дато, доброчинство у међуљудским односима, праштање лошега, путовање кроз снове и спознају чаролије маштања. Овај свет младе наде води у неко ново време у коме се већма све на бројеве своди. Све је у квантитету, не и у квалитету. Изговор увек исти је – друго време је. Не, није драги мој читаоче. Време је исто, други су људи. Докле ћемо кроз живот газити оштро грање? Многе јединке не познају праве вредности. Не кривимо их. Покажимо им шта је оно право. Ујединимо се… Водимо рачуна о ономе што за нама остаје… Не о ономе што нас издржава, нити што је само пука физичка потреба… На пиједесталу ставимо оне друге потребе, нематеријалне… Ујединимо се, јер… Замрће…Заувек.
Куда иде овај свет? У чему се данас огледа срећа? Висина тела или број добрих дела? Где је лепота ума? Очи немају одвећ сјаја. А тек срце искру… Сматрате ли: „ Да ли је овај свет за похвалу или дику?“ Ја мислим да га не требамо хвалити, поготово не дичити се њиме. Зар смо јоште у робовласничком друштву па нам је битно ко је сиромах, а ко цар?
„ Марија не носи фирмирану гардеробу. Нема Ајфон. У школу долази пешака. Не иде на летовања. Зашто би се онда дружили са њом?“ Често можемо чути овакве разговоре међу младима. Та иста Марија, или неки тамо Милош за разлику од њих ( на сву срећу) знају ко је Кандински, Тицијан…. Док њихови не – другари напамет знају све марке одела, Марија и Милош диче се бројем прочитаних Достојевског дела.
Величина нечијег уда или силиконског груда… Платина у новчанику….Искрено пружена рука…Плес под звездама и слога у беди… Питам вас читаоци: „ Шта је то што више вреди?“
И за крај, да поновимо само : „ Куда иде овај свет? Знате ли?“
Наравно да не. Ево, помоћи ћу вам око одговора…
Овај свет иде на место где сви можемо лако стићи, ако скренемо погрешним путем. Проблем је да ли ћемо ту лако и опстати ( бар ми који смо остали чистог срца ). Ви остали ћете се ту , не сумњам, лако снаћи.
Овај свет иде у пропаст.
Јелена Асенов
