Речи су омче.
Сребрни ланчић отргнут руком лопова продат за само двадесетак неких бедних пара.
Речи су сузе.
Ох, болно, болно забадање ножа у меко беличасто месо длана у коме се гнезди срце најлепше гугутке са ивице јесењег дана.
Речи су погледи.
То су они погледи који се замрсе у чвор који нико и никада нец́е моц́и да размрси.
Речи су ветар.
И олуја.
Могу бити и топли зраци сунца.
И блатњаве чизме, крвава дечја колена, а понекад и звук бича по несрец́ној животињи док многобројна циганска породица поскакује иза ње.
Речи су и осмех.
Покрет. Ударац. Мирис. Миловање. Страст. Вишак.
Недостајање.
Очај.
Kајање.
Праштање.
Захвалност.
Мир и немир.
Живот и смрт.
Љубав и заблуда, најнежнији и најокрутнији загрљај.
Дакле, речи су дах.
Молитва.
Речи су снови. Илузија. Визија.
Могу бити огледала, као и сломљена огледала у којима се огледају сенке наших надања, наше узалудности драги мој човече.
А, видиш, могу бити и моћ и мач и мрак.
Понекад ми се чини да је њихова највећа снага и тајанственост у ћутању.
Пссст! Не дирај ме у реч. Ћути.
