Прва сцена. Полако је силазила до реке гледајући лево-десно, скоро да није дисала због страха. Осећала је да није сама иако се чуло жуборење потока и понеки хук сове. Била је ужасно жедна. Сатима је трчала кроз шуму не би ли се спасла. Њено село је било уништено, већина становника побијено и једино што је сада могла да спасе био је њен голи живот. Није први пут доживела ратни ужас између два племена, али овог пута је њено племе било нападнуто од најснажнијег и на далеко познатог племена Сиаруси, који су отимали најлепше девојке, а за собом остављали пустош. Увек су имали исту тактику: данима су умели да се шуњају, посматрају, процењују снагу другог племена, да планирају детаље напада и на крају остваре оно што су наумили. Био би то исти сценариоо: све побити осим девојака које би одвели са собом.
Ледена вода јој је прелазила преко лица. Пила ју је читаву вечност. Једног трена нека сила је повуче за косу и обори на земљу. Готово је, помисли девојка, убиће ме јер сам побегла, осветиће се, једноставно, мртва сам! Најзад се усудила да отвори очи. Била је у његовој сенци и није могла јасно да види лице. Kружила је главом не би сагледала целину његовог тела. Био је то млад и снажан мушкарац. Имао је обележја најхрабријег борца. Почела је да распознаје све боје и шаре по извајаном телу сазнајући скоро све о њему.
“Гледај, гледај”, рече скоро бесно, ”Ти си моја скво! Буди срећна јер ћеш са мном помешати крв и велики Винету ће нам дати чопор деце!” Док је ширио руке ка небу девојка је изгубила свест. Оштар бол међу ногама вратио ју је у стварност. Скоро да је морала да се бори за ваздух, јер је једном руком ратник стезао њен врат док је снажно продирао у њу. Победничким урликом, који је одзвањао шумом, целој васељени је дао до знања да је његово семе засејано и да је он најмоћнији потомак племена. Девојка поново изгуби свест са сликом његовог лица, продорним црним очима, орловским носем и великим ожиљком преко образа.
Друга сцена. Град. Летње време. Драгана је одлучила да оде до кеја, да у неком кафићу потражи освежење и на миру размисли о свему. Сазнала је резултате неког испитивања и није јој било свеједно. Требало јој је времена да одлучи шта да каже веренику, истину или лаж. Он није знао за та испитивања и неће, бога ми, помисли она, знати ни истину. Али, некако јој истог тренутка би тешко због тога. Па, зар њега да слаже, љубав једину? Девојка је почела да се гуши у сузама. У кафићу је наручила хладан сок и села је на место одакле се лепо видела река. Зашто баш то мени да се деси? Милош је био диван младић и она је лудачки била заљубљена у њега, у ствари, љубав је била обострана. Требало је за месец дана везу да крунишу браком. Желели су децу, како је Милош умео да каже, чопор деце… Седела је тако сама неко време и најзад одлучи да га назове. После пола сата и он се појавио. Пришао јој је са леђа, ухватио за косу и почео да јој љуби врат. Обожавала је те његове слободне нежности.
“Где је моје скво?”прошапута јој на уво. Девојка се суздржавала да не заплаче. Тог момента је донела одлуку да му не каже истину, болну истину да неће моћи да постане мајка. Да, остаће нероткиња читавог живота, једноставно није било шансе да има децу, потврђено неколико пута! Устала је и снажно га загрлила, затим се мало одмакла, посматрајући вољено биће, те дивне црне очи, орловски нос и једва видљив ожиљак на образу и рече:”Хајде да правимо списак гостију, да видимо чије ће “племе” морати да се скреше!”
Јадранка Бежановић Совиљ
Конкретно
