То ћете знати управо по томе што ћете имати нападања са свих страна, како од своје околине, тако и од блиских пријатеља па чак некад и од чланова породице. Познато је и у народу да се успех не прашта и то је тачно. Ретко ко ће вам опростити успех а да не говоримо шта ће вам људи приредити ако сте у нечему бољи од њих. Прво ће да вас оговарају код других људи, па да смишљају лажи о вама и да гледају да вам науде на било који начин како би осујетили ваш успех.
А због чега то раде упитаћете се ви?
Па раде то због тога што вероватно мисле да ће они пред људима добити неке веће заслуге и неки „виши“ положај ако вас исмеју и наругају се вашем раду. А то је толико бедно понашање, да је недостојно једног човека. Ајнштајн рече пре сто година да су две ствари бесконачне: свемир и људска глупост. Место ове друге би комотно могли да допишемо и људска злоба и завист. Мислим да смо ми један јако чудан народ. Желели би себе да представимо као „Божији народ“ али много смо далеко од тога. Ни у једном народу нема толико лицемерја и лажних осмеха као у нашем. Такво мишљење о нама имају и други народи. Они се између себе помажу и зато и напредују. А шта ми радимо? Нама су бољи сви други народи осим нашег самог. Бољи нам је и највећи туђин од човека који је ту, поред нас.
Покајмо се за то браћо Срби, покајмо се и променимо се. Очистимо најпре своју „авлију“ па онда гледајмо каква је туђа. Исправимо прво своје мане, па онда можемо дозволити да разматрамо о туђим. Али и зашто би узимали друге у уста? Која је наша корист од тога? Па и нема је браћо и сестре. Нећемо бити „виши“ ни пред Богом ни пред људима ако се будемо подсмевали другим људима. Ако то будемо радили Бог ће нам спремити веома велику казну. Он ће нас тада ставити у такав положај да ћемо под теретом греха толико потонути и то много дубље него та особа коју смо желели да осујетимо пред другима. Не радите зато то, браћо Срби и сестре Српкиње. Не радите то јер ће вам се обити о главу. Хајде да будемо људи и да се поправимо. Хајде да средимо свој живот и своје породичне односе, па нам онда неће сметати туђи животи и њихови односу у породици.
Ако можемо некоме да помогнемо, помозимо а ако не, немојмо ни одмоћи. Будимо људи, јер живот је превише кратак да би се бавили другим људима. Бавимо се најпре собом и својом породицом јер од тога све креће. Бавимо се својом децом и њих васпитавајмо а не да ту направимо пропуст па да после васпитавамо туђу децу која долазе у сукоб са нашом децом коју нисмо васпитали како треба. Научимо шта значи то када преузмемо одговорност за свој живот и за све своје врлине и мане. Тада нико неће моћи да нам каже : ти си овакав или онакав, јер ми ћемо најбоље знати какви смо. Када дођемо на тај ступањ најмање ће нас занимати шта чине другу људи, јер ћемо бити превише заузети собом и исправљањем својих мана.
