Овај чланак је написао ипођакон који је као дете имао благослов да служи Светом Јовану као и да му је Свети пријатељ и ментор породице. Ово су његова размишљања, осврћући се на највеће ствари које му је Свети Јован открио о духовном животу.

Гледам доле са свог места у хору, катедрала се простире преда мном као карта. Од лустера изнад до упаљених свећа, све је море светлости.

Људи који се још увек враћају са опхода, са свећама у рукама, само доприносе сјају. Са почетком службе Ортрос, хор сада пева оно што су неке од најлепших химни у хришћанском свету. Ваздух је такође прожет мирисима годишњег доба. Од слаткоће ретког тамјана царске руже до егзотичне гарденије, ништа не недостаје. На крају крајева, управо смо провели последњих 40 дана припремајући се за ову ноћ. И иако познат по многим именима, за Руса је то једноставно – Ноћ. Ово је Васкршња служба у Православној Цркви.

Са толико активности у овом тренутку, тешко је приметити малу фигуру која скоро лебди међу гомилом људи; из његове кадионице куља тамјан; узвикујући „Христос Воскресе“ (на руском, наравно) свима у ухо.

Ово је Његово Преосвештенство Џон Максимович, (раније) Епископ Шангаја, Кине, а сада Сан Франциска, Калифорнија, САД. Живи чудотворац чијим су се молитвама догађала чуда. Али за нас, његову духовну децу, он је једноставно Владика Јован.

Са моје тачке гледишта, опчињен сам догађајима који се одвијају испод певнице. Још увек сам мало премлад да бих учествовао као олтарски дечак, ово ће доћи касније, тренутно не обраћам пажњу.

Осим тога, сутра ћу служити кад Владика дође да вечера за наш сто. Придружићу се свима напољу да дочекам његов долазак (Руска традиција). Мој посао, као његовог послужитеља, биће да га отпратим у трпезарију где ће одслужити Молебан (молитвена служба за живе). Ја ћу бити његов „олтарски“ дечак.

И да истакнем да овај Молебан није био нешто стварно кратак. Владика, на жалост многих, НИКАДА није волео да сече и скраћује молитву. Дакле, урадили бисмо пун Молебан са тамјаном (који је он донео), читањем Јеванђеља и свиме. И као његов ‘олтарски’ помоћник, његов једини ‘олтарски’ помоћник могао бих да додам, нисам видео ни разлог да јуримо или исечемо било шта.

Посете Владике нашој кући су биле свечане, фасцинирале су ме. Али, нико их није сматрао изузетним. На крају крајева, он је био пријатељ породице још од Шангаја. И како сам растао, слушао сам његове ставове, као и многи присутни људи, о разним темама о којима се расправљало за столом.

Касније ће предавати (као гостујући предавач) у нашој руској школи. На крају сам коначно имао прилику да служим с њим у олтару. Ово је део мог живота који желим да поделим са вама. Не желим да прелазим преко ствари које су већ описане у други књигама (па, можда не би ни требало јер су тамо вероватно боље описане.)

Свакако, чуда која је наш Господ учинио преко њега су заиста била нешто, као и његово молитвено правило и саосећање. Али сада желим да поделим са вама како нас је научио да се молимо…

Пре него што се уопште почне бавити техникама молитве, мора се разумети резон Владике Јована иза саме молитве. Више пута је тврдио да је „вео“ који нас раздваја од божанског веома крхак и да се може пробити. И иако се то не дешава довољно често, или нашом вољом, када се то деси, вреди свог труда, а онда и мало преко тог.

Такође, учио је да Свети Дух „чека“ да уложимо овај напор и заправо нам помаже. Бог се повлачи само када одлучимо да то не учинимо. Можемо ли га кривити? На крају крајева, Он би и тада наставио да то чини за нас. И, са људском природом каква је, никада то не бисмо могли истински ценити. На крају сам почео да увиђам да то можда уопште није Божји проблем. Можда нас Он пушта, по незамисливој љубави својој и снисхођењу, да верујемо да смо ми ти који треба да се осећамо као да смо нешто стекли својим трудом?

Такође је нагласио да овај наш напор мора бити искрен. Морамо бити и поштени. Мислим да је зато Свети Јован толико волео децу. Можда дете још није унапред промислило ове ствари. Можда само дете може бити искрено искрено према себи, а тиме и према Богу?

Прво што сам приметио да би урадио је да се изолује од света када се припрема за молитву. непосредно пред, рецимо, Литургију постарао би се да све буде мирно.

У разговору са другима, посебно свештенством, наглашавао би оно што ће се догодити и неопходност праве атмосфере и фокуса. Мислим да је на јавним површинама затварао очи да би остварио тај одмак од стране активности. Чуо сам да неки кажу да је спавао. Али ја то не прихватам 100%, јер је Свети Јован знао где је у службама и шта треба да уради.

Знам 100% да када сам заспао на часу или на састанцима, нисам имао појма где сам уопште био када сам се пробудио. А ја сам успешан спавач на часу.

Затим, никада не би журио током молитве. Размислите о томе. Ко би заиста и желео да жури док разговара са Богом?

Добар пример је како одговарамо пријатељу који је у великој журби. Зар се не трудимо да га не оптерећујемо, већ га пустимо каже шта има, да се креће? Колико више то чини наш Господ који нас толико воли. А у случају Светог Јована, ово је створило проблеме. Сви смо били на „земаљском“ времену, посебно након што је сат постао приступачан.

Да ли сте икада гледали мачку како чека свој плен? Није важно да ли сте гледали лава на (надамо се) ТВ-у или маче које вреба лопту на жици. Увек се много чека. Веома се стрпљиво чека са свом пажњом усмереном на циљ. Прилика за хватање долази тек након што је плен дошао до мачке. И овде су млади мачићи посебно добри примери. Примећујете ли колико брзо губе пажњу? Нису обучени у вештини, греше у тачно погрешном тренутку.

До тада је цврчак нестао, а маче је остало са фрустрацијом и поуком, ако одлучи да је научи. Другим речима, маче није савладало потребну дисциплину. Иста аналогија се може направити и у вези са Светим Јованом и молитвом.

Волео сам да служим са њим због, рецимо, молитвене атмосфере коју би створио пре службе. Онда, када би служба почела, видео сам како се фокусира (као дисциплинована мачка) на речи службе док се она одвија.

Чека.

Нека сваки детаљ дође до њега.

Доживљавање низвођења  Духа Светог у обред наше мајке Цркве.

Годинама касније сазнао сам да је тако и Свети Јован Кронштатски поучавао своје монахе. Из овог, али и из других разлога, сада сам дошао до уверења да је Свети Јован Шангајски био из школе Светог Пајсија.

И не смемо заборавити да је Владика Јован био сам по себи искусан учитељ монаха пре свог доласка у Шангај. За мене је све ово денело неке заиста значајне духовне користи. Овде постоје још неке сјајне поуке о Владикином саосећању и његовом личном молитвеном правилу, али морају да сачекају неки други дан.

Мислим да је ово искуство морало много значити Владици, јер га никада нисам видео да излази из цркве после богослужења, а да се претходно не захвали у виду постпричасних молитава.

Међутим, за разлику од усамљеног губавца који се једини вратио из групе губаваца да се захвали Господу на очишћењу, Свети Јован би се побринуо да сви ми послужитељи останемо и да се захвалимо.

У учионици, током предавања, сећам се да нам је Свети Јован говорио да Дух Свети не само да чека да комуницирамо са Богом, већ да заправо почнемо да развијамо заједнички однос.

Можда би трагедија прогона Светог Јована Шангајског могла на крају почивати у нашем недостатку искрене жеље или лењости или у…?

Што нас је задржало да одуговлачимо ван Христове свадбене одаје никада не доживевши ни трунке ни сенке тог односа са Светим Духом о коме је трубио свима око себе.

Односа који је толико стваран и динамичан да ће након што се овај материјални свет коначно оконча, као што ће за сваког од нас, тај однос љубави ће живети кроз сву вечност.

ИЗВОР: https://deathtotheworld.com/articles/what-saint-john-taught-me/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 02.07.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име