ЧУДО ИНТЕРВЈУ – уметнички фотограф Срђан Ранђеловић: Бескућнике волим да фотографишем, јер се на њиховим лицима види живот

Новосађанин, православни хришћанин, уметник и песник. За себе каже да га са називом уметник највише спајају кафа, цигарете и повучен живот. Највише воли да фотографише жене и бескућнике. Кроз професију фотографа да упознаје добре и занимљиве људе. Радио је за многе портале и магазине. Наш гост је уметнички фотограф Срђан Рађеловић.

Kако видиш себе. Kао фотографа који зарађује за живот, уметника или нешто треће?

С.Р: Рекао бих, као нешто треће. Фотографија је само једна од мојих љубави и најлакши начин да зарадим новац за живот и даје ми могућност да имам довољно слободног времена за друге ствари које ме чине срећним. Такође, кроз фотографију упознајем веома занимљиве и добре људе. Са називом „уметник“, највише ме спајају кафа и цигарете, са којима претерујем и неки самачки и повучен живот.

У шта се уздаш приликом фотографисања?

С.Р:  Већина фотографа би рекли у добро светло, али је код мене мало другачије. Мени је јако важно да, приликом рада са људима, буде позитивна енергија. Да се нико не оптерећује, јер се ја не оптерећујем. Често правимо паузе, које ја сам иницирам, увек донесем воду и кафу за све, разговарамо, шалимо се и трудим се да људи буду опуштени.

Јеси ли сурови перфекциониста?

С.Р: Све зависи о којој врсти фотографије је реч и да ли радим за себе или ме је неко ангажовао. Ако радим за себе, код комерцијалне фотографије мора да се обрати пажња на неке детаље. Ја се увек трудим да све изгледа природније, али се стандарди мењају, па тако морам и ја да променим начин обраде, али се трудим да то буду само нијансе. Ако ме је неко ангажовао, то већ све мора да буде на високом нивоу, јер су то најчешће фотографије које ће компаније да користе за рекламу и промоцију свог посла. Уколико мислим да ће неко од колега да уради боље фотографије од мене, немам никакав проблем да препоручим некога чији радови ми се допадају.

На твојим фотографијама су највише заступљени бескућници и жене. Зашто баш они? Како им прилазиш и које су њихове реакције када им кажеш да хоћеш да их фотографишеш?

Бескућнике волим да фотографишем, јер се на њиховим лицима види живот. Када видим некога од њих на улици, ја им приђем, представим се, напоменем да нисам новинар и понудим им новац за једну фотографију. Они увек пристану и, после те једне фотографије, често седимо заједно на клупи или ивичњаку и разговарамо и по неколико сати. Они се увек обрадују, не због новца, већ што их је неко приметио и што се према њима понаша нормално. Много пролазника ме чудно гледа док седим са бескућницима, али ми то не представља никакав проблем.

Што се тиче жена, радим само портрете и то су жене чије црте лица ме одушевљавају. Ја имам тај израз „неправилне црте лица“, који је, уједно, и највећи комплимент који нека особа од мене може да добије. Ја не волим правилности, јер сам живот није правилан и често кривудамо. Жене су мало строжије када су оне на фотографијама, јер увек буде „види ово, види оно, колики ми је нос“ и слично, а не знају да су савршене. Или, можда и знају, само им је потребно да им неко неутралан то каже. Поред црта лица, важан ми је и карактер. Ако неку особу не сматрам добром или ми се не допада њено понашање, не постоји ништа што ће ме натерати да је фотографишем.

Радиш и спортску фоторафију и фитнес. Шта те ту инспирише?

С.Р: Код спортске фотографије, инспирише ме љубав тих људи према спорту. Највише радим са онима из фитнес света, јер они често раде и као тренери, па им требају фотографије којима ће приказати свој успех, своју телесну трансформацију, која је битна у том послу. И ту сам исто јако строг, да се тако изразим, са ким прихватам сарадњу, јер је мени, шта год да радим, увек важно да радим са добрим људима.

Шта би волео да фотографишеш а ниси?

С.Р: Имао сам жељу да одем у једно Ромско насеље, где бих живео са становништвом и радио са њима неколико недеља. Идеја је била да све то фотографишем и снимим и да објавим као неки лични пројекат. Пријатељ, који познаје неке од њих, рекао ми је да то насеље више не изгледа као у филму „Скупљачи перја“, већ да су куће сада модерне, јер је доста њих отишло да ради у иностранство. Хвала Богу да је тако, па сада тражим неке друге идеје, шта бих могао да урадим.

Kолико је битно познавати и пратити саму технологију када се човек бави фотографијом?

С.Р: Познавање технологије је јако важно. Дешава се да у неким условима, морате у потпуности да промените подешавања апарата и ту ако не познајете свој фотоапарат, губите време. Некада вас мање од секунде дели од добре фотографије, јер се тај тренутак више неће поновити. Праћење технологије је мање важно, јер је важније само знање о фотографији. Данас имате опрему која кошта колико и један нов аутомобил, али вас она не чини фотографом. Нова технологија је ту више да вам олакша рад, ако већ имате знање, а не да замени знање.

Да ли се од „јефтиних“ апарата и камера на мобилном телефону може направити квалитетна уметничка фотографија?

С.Р: Може. Лично познајем фотографе који са свачим могу да направе чудо! Код фотографије је најважнији онај који је прави, па светло, па објектив и на последњем месту апарат са којим радите. Апарат је ту само да забележи оно што ви видите.

Све је више младих људи заинтересовано за бављење фотографијом. Kолико је времена и труда потребно да неко постане професионални фотограф?

С.Р: Да би неко постао професионални фотограф, по мом мишљењу, ипак је најважнији таленат. После тога иде воља за учењем, јер као и свака уметност и фотографија има правила која морају да се поштују. Фотографија се најбоље учи са аналогним фотоапаратом. Мало ко данас зна да га користи, а још мање њих да развије филм. Доба дигитализације је донело то да данас свако може да купи фотоапарат и да себе назове „професионалним фотографом“. Млади највише уче обраду, тј. Фотошоп, а не уче фотографију, па веома често видите само да је неко „кликнуо“ и обрадио тај „клик“. Обрада јесте важна, али она не даје много на вредности. Бар не онима који знају шта је фотографија. Нека моја препорука младима је да више уче фотографију, а не да се утркују коме су родитељи купили скупљу опрему и да се навикну да и међу фотографима постоји сујета.

Шта мислиш о заштити ауторских права и да ли је данас могуће заштитити свој рад?

С.Р: Ја подржавам заштиту ауторских права. Све што се неко потрудио да направи, треба да буде заштићено, без обзира да ли је направљено из хобија или као професионално занимање. Што се тиче Србије, ако вам било ко, без вашег одобрења, украде и објави фотографију, могуће је покренути тужбу. У Београду постоји адвокат који је специјализован за то питање и веома лако решава тај проблем.

Свој рад одлично промовишеш на друштвеним мрежама. Kолико ти то помаже у послу?

С.Р: Промовисање на друштвеним мрежама ми много помаже. Када људи могу да виде ваше фотографије и свиде им се, аутоматски могу да вас контактирају и питају за сарадњу. Без обзира што је код мене све измешано, ипак свако може да нађе нешто и да му се свиди. Неко ме контактира због спортских фотографија, неко због портрета, компаније због корпоративних фотографија и тако даље. Али, бар што се наше земље тиче, много значи и када вас неко усмено препоручи неком пријатељу.

Фасциниран си Русијом. Шта је за тебе Русија?

С.Р: За мене је Русија, нешто као бесконачност и ту не мислим само у географском смислу. Ја обожавам Чајковског, филмове Андреја Тарковског, музику Виктора Цоја и разне песнике и писце. Многи ме, из незнања, називају Русофилом, а да ја то нисам. Нисам ја крив што Америка нема Јесењина или Бородина или још много њих који имају позитиван утицај на мене. Једноставно, Русија ми нуди највише од тога што мене занима.

Пишеш поезију, где се више проналазиш у фотографији или писаној речи?

С.Р: И у једном и у другом. Писање је теже, јер ту остављам део себе, без обзира да ли ми је инспирација из личног искуства или из искуства неког мени блиског. Пишем под псеудонимом, тако ми је некако лакше. На предлог једног младог пријатеља, који је и писац и глумац и хуманитарац, једног дана, ако будем све сабрао и ставио у једну књигу, покушаћу да фотографијом илуструјем речи.

                                 ЧУДО