Каже Јехуда Амихај: кроз рану на мојим грудима Бог извирује у свијет.
С. Јовић: „Подеротине. Рупа“, Исусов трн, 2012.
Република Српска, општина Лопаре, село Тобут – земаљска адреса Слободана Јовића; човека који је учитељ, песник, пољопривредник, уредник часописа за књижевност, језик и духовност Бокатин Дијак, издавач.
Небеска адреса сваког човека је душа. О Слободановој говори поезија коју пише, награђивана љубављу читалачке публике, поезија која позива на молитву.
Окићена, а опет на радост читалачке публике и наградом Удружења књижевника Републике Српске за збирку Страх од савршенства, наградом Фонда Задужбине Бранко Ћопић и наградом Перо Деспота Стефана у Грачаници.
Слободан живи лирику Бранка Ћопића и реалистичне слике сеоског живота прозних Ћопићевих дела.
Високи Стефан и високи Слободан, символика награда. Својеврсно Слово љубве стваралаштва као разговора човека с човеком и људи с Богом.
Какав си домаћин Господу?
С.Ј.: Нисам сигуран какав сам домаћин, али вјерујем да би одговор био приближнији ако бисмо преиспитали какви смо према ближњима и даљњима, онима на које смо свакодневно упућени. Господ нам се приказује у обличју наших ближњих, пријатеља и непријатеља.
МОЛИТВА
Молим Ти се премилостиви
Господе, не заборави никада да ми склопиш
очне капке својим невидљивим
јагодицама,
у чију невидљивост увиру
извори све њежности овога свијета,
да се вид мој не би сусрео са саблазнима.
Угаси све жеђи моје, осим оне за небом
и ослијепи ме као што ослијепљен бјеше
и неимар Манасије да би даље
и дубље вид мој досезао.
Причврсти ме за се концима златне вјере,
јер свијет стоји на Твојој милости
и молитвама молитвеника које не
видимо,
али зато осјећамо благотворност њихових
молитви.
Не дај да ме застраше сјенке из пакленог
гротла,
којима си допустио да се надвијају над
земљом.
Свјетлости незалазна, подари ми ријечи
које савјест буде, ријечи које упућују
на унутрашњи преображај преко кога се и
води
једини пут до спасења.
(„Привид лебдења“, 2012.)
Како си постао учитељ и колико је учитељ Учитељ?
С.Ј.: Можда ће звучати парадоксално, али вјерујем да је учитељ Учитељ управо ако се не труди да то буде, а да буде више старији брат, пријатељ. Уколико више примјењује педагогију љубави и стрпљења, умјесто педагогије за твоје добро. Уколико настоји да ублажи више него видљиве и комплексне проблеме са којима се у одрастању суочавају савремена дјеца.
Слободане, има ли школе ван институције? Каква је она школа коју градиш у поезији?
С.Ј.: Школе изван институције вјероватно нема, јер је школа у традиционалном поимању нека врста синонима за институцију, што не значи да појмове институција и установа не треба другачије разумијевати. Прије свега као мјеста на којима се одвија учење. Тако да, ако школе и нема ван институције, онда сазнавања, учења и васпитања има и у ванинституционалним амбијентима, свугдје гдје се учи спонтано, природно и слободно кроз однос одраслих и дјеце као равноправних субјеката.
Пошто нема поезије изван живота, онда, засигурно, ни васпитање не постоји изван живота и васпитање је уистину духовно одношење само у оној мјери у којој допушта да живот проструји установом, тако да уколико и постоји нека школа и поучност у поезији то је школа живота.
Ко је и какво је дете у теби?
С.Ј.: Дијете у мени, као и у свакоме од нас, је онај глас који се радује малим стварима и свијету као да посматра први пут. Његовање дјечјег погледа на свијет својеврстан је знак зрелости и незлобивости. Упутно је, можда, овдје подсјетити се стихова Драгана Радуловића: Дај одрасли свијете, / Буди једном дијете / Моћан си к’о челик / Све ти нешто фали / Буди једном велик / Као што су мали.
Док говори Слободан је стидљив, позива том дечјом особином да се и саговорник замисли, као пред очима детета, застане; утиша и ослушне. Не само што пише поезију, тамо негде и по неким књигама – он поезијом говори додирујући у свакодневници душе саговорника. Дечје и рањиво, снажи. „Дете је отац човека“ стих је из песме Вилијема Вордсворта. Можда су га педагогоји љубави подучавала деца и можда се с њима овај одрастао човек од тридесет и нешто лета, надомак четрдесетој пре – приближио бивању дететом.
Ко си ти?
С.Ј.: Мали обични човјек, каквом се и обраћају моји поетски текстови, без намјере да га поуче, посавјетују или наметну сопствену тачку гледишта. Моја поезија се обраћа скрајнутим и маргинализованим људима и феноменима, покушава да уочи њихове радости и тешкоће.
ПИЈАЦА У П.
I
Мој живот опстаје
на танкој тканини
којом је сељанка
привезала јед(и)ну кокошку
иза које побожно стоји.
II
Космички тас ће данас
превагнути на страну Добра,
захваљујући жени
што у руке купаца додаје
једно јаје више.
(„Страх од савршенства“, 2018.)
Да ли је песник модерни подвижник – мисао с којом се сусрећем разговарајући са Слободаном.
Ако би једна реч могла описати овог човека, бирала бих реч: „скромност“.
Отелотворена скромност коју сам тек у назнакама препознавала током живота кроз заједничарење, а суштински је поимала у житијима светитеља. И радосна туга, којом вас док га слушате и читате, подсећа на исчекивану радост Васкрсења, препознавајући немоћ човека без Христа, и свеблагост Господњу, којом Бог говори кроз човека.
Скромност чији је извор саосећање. Ја имам утисак да Слободан пати с Творевином у сагласју, стварајући из тога вечну радост.
Је ли поезија узношење?
С.Ј.: Поезија је за мене непрестано понирање у живот и проналажење зрнцади смисла у свакодневним призорима. О узношењу можемо говорити када у улози читаоца пронађемо смисао у текстовима других аутора и тиме оплеменимо своје живљење.
Какве су душе песника?
Можда је то више питање за психијатра или свештеника. Додуше, нисам сигуран да ли модерна медицина признаје постојање душе? Претпостављам, мање-више сличне душама осталих људи.
Онај песник којег знаш наизуст, шта је он и зашто он?
Издвојићу за ову прилику пјесника Новицу Тадића, аутора који је, можда, највјерније осјетио и предочио нам драму савременог човјека, видјевши овај свијет као лудницу, али не губећи наду да је спасење могуће. Иако пјева о лудници, о антипсалмима, страдању, огњеној кокоши која је снијела огњено јаје, о Исусу од кога смо начинили јастуче за игле, његова поезија је оптимистична и чезне за неким бољим свијетом.
Има ли такве песникиње?
Поменућу значајну пјесникињу Виславу Шимборску, ево и пар њених, чини ми се актуелних и отрежњујућих стихова, у преводу Бисерке Рајчић – „Превише се догодило / што није требало да се догоди, / а оно што је требало доћи, / није дошло. // Требало је да се неколико несрећа / више не догоди, / на пример, рат / и глад, и тако даље. // Бог је, најзад, требало да поверује у човека / доброг и снажног, / али добар и снажан – / то су још увек два човека.“ –
Часопис за језик, књижевност и духовност аутентичног назива Бокатин Дијак, Слободан је основао 2012. године са Немањом Милутиновићем и Марком Томићем. Данас часопис чине Слободан као уредник и Марко Томић. Бокатин је у ствари властито име – Вукашин или Вукадин, а дијак је писар. Дијак Бокатин је потписао један од најстаријих стећака на Мајевици.
Шта је теби Бокатин Дијак?
С.Ј.: Бокатин Дијак представља мој покушај да искажем колико ми је драгоцјен завичај и родни крај. Настао је из потребе да се нешто учини за своје ближње, за културу и културни живот, насупрот доминантне праксе да се узима и буде потрошач. Дијак је медиј који омогућава оглашавање мноштва стваралачких гласова који дјелују у српској култури чинећи њено богатство и препознатљивост.
Задужује ли Мајевица траговима страдања душу песника?
С.Ј.: Свако мјесто је страдално и сваки човјек је мали мученик, па у том погледу ни Мајевица није изузетак. Пјесник би требало да помене и аутентично у језику сачува судбине малих обичних људи, дајући им, саобразно своме дару, универзално значење. Поетске слике не налазе се нужно у великим феноменима (ратови, епопеје, херојства), него и врло често у малим, скрајнутим и скривеним појавама које опстају на рубовима живота.
ГЛИНА, АВГУСТ 1941.
(читање једне фотографије)
I
Свијеће одлучују да не горе:
да по неком вишњем налогу
откажу послушност ватри.
II
Сведржитељ се, скривајући поглед
од сјечива наоштрених мржњом,
успиње на сигурну удаљеност.
III
Свети ликови са иконостаса
осликаног руком Павла Симића 1887.
исчезавају пред мајсторовом смрти.
IV
Ко није повјеровао и покајао се
чини тај обрт сад, у последњем часу,
попут распетог разбојника.
(Страх од савршенства, 2018.)
РАЗГОВАРАЛА: Николина Божић
Објављено: 20.04.2022.
