Игор Весовић је рођен у Београду 1993. године. Оснивач је културно-уметничке организације „Буфонерија“, као и иницијатор „Поетског кутка“ у оквиру студентског часописа „ИнтерФОН“. Дипломирао је на Факултету организационих наука, а тренутно је на мастер студијама на Факултету драмских уметности. Бави се писањем кратке форме и поезије, као и превођењем, махом с енглеског на српски језик и обрнуто. Кратко се бавио новинарством и позоришном критиком. Фасциниран је позориштем као уметничком формом која сублимира све елементе других уметности, најпре оно што је звучно и визуелно, а што представља силнице и инспирацијска полазишта и у његовом поетском стваралаштву. Интересује се и активно бави позоришном режијом, глумом, драмском фацилитацијом, менаџментом људских ресурса, педагогијом и образовним односима са јавношћу. Посвећени је самоук у свему што ради и верује да ће аматеризам променити свет (лат. amo, amare – волети).

 

  1. Здраво Игоре. Широј публици си познат као оснивач „Буфонеријеˮ и редитељ представе „Путујуће позориште Шопаловићˮ, а ужој као преводилац, есејиста и песник, иако си завршио Факултет организационих наука. Како си дошао до позоришта као твоје велике љубави и која је улога менаџмента у томе?

Моја љубав према позоришту дуго је била ускраћена сусрета са љубавним, односно аматерским позориштем, у томе да сам од малена био познат по својим наступима и непрестано сам нешто изводио, а тек у другој години средње школе сам стао на праву правцату позорницу. Моја нана и мајка су ме училе песмице које сам ја, на очиглед свих, изводио на брдашцу аутобуског стајалишта, или на комоди за постељину пред гостима, што је, кад мало боље размислим, била права правцата четворострана сцена са даскама, која је чак имала и el foso како Шпанци називају простор испод сцене у који сам се понекад скривао међу прекривачима. Једноставно, нигде у околини нисам дошао у додир са аматерским театром, иако сам као дечак славио рођендане у позоришту „Пуж“ и „Пан театру“. Буде ми понекад бизарно из ове позиције да баш нико од мојих пријатеља или родбине, познаника, није закорачио у тај свет, па да ме повуче за собом; да толико у мојој околини тако нешто није било присутно, чак ни у школи, где ни у једној није постојала драмска секција. Родитељи ме некако, упркос мојим склоностима ка наступу, нису даље усмеравали у том погледу. Ух, како сам дуго и у тишини патио над сценама са снимања појединих филмова, задржан у уверењу да је глума привилегија само појединих и да је то мени неоствариво. Али једном када је тај сусрет уследио, ту није било више раздвајања. Што се тиче менаџмента, позориште је уметност људи о људима, а менаџмент је наука о организацији која се заснива на познавању људи и примени људске логике. И једно и друго су, дакле, хуманистичке дисциплине. Оно што је моја вечита занимација јесте да изучавам колико се оне суштински преклапају и међусобно допуњују. И, верујте ми, нисте ни свесни колико је заправо по среди примена једног истог скупа законитости само у другачијој форми. Ја непрестано тежим да посматрам организацију кроз визир позоришта, и обрнуто. Ако на позориште гледате као вид комуникације, медиј, а не само уметничку форму, онда вам је и те како блиско да маркетиншке активности посматрате као позориште, јер оба зависе од усмеравања пажње ваше публике, зар не? Ако сте усвојили принципе позоришне етике која је применљива на фактички сваки облик колективног рада, неминовно ћете открити да сте и те како кадри да се бавите применом менаџмента људских ресурса. Док је за сваку продукцију или угрубо менаџмент продаје, пресудан јавни наступ, који је, гле чуда, опет на неки начин позориште? А где су ту још реторика, преговарање, критичко размишљање, вокабулар, емпатија…? Границе просто нестају када се бавите потенцијалима и димензијама позоришта. Или организације? Које год да вам је драже. У суштини нема позоришта без добре организације, а кроз „Буфонерију“ ја настојим да покажемо како организација може штошта добро да научи од позоришта у свом путу ка даљем развоју.

  1. Један од твојих значајних узора, Станиславски, рекао је да техника извођења, тј. извежбаност у глуми не може заменити надахнуће, стваралачко стање у коме се оживљавају интуиција и стваралачке уобразиље, а да није могућно увек довести себе у стваралачко расположење. Сматраш ли да добар глумац балансира између стваралачког расположења и технике, или је добар глумац само онај који се искључиво води једним од ова два избора?

Станиславски је, рекао бих, управо апеловао на синергију, нешто што је он назвао органском природом глумца. Опомињао је глумца да се не ослања само на технику извођења или такозвани занат, али исто тако и да не прибегава искључиво инспирацији која у условима слабе изведбене технике може бити посебно варљива. Он управо саветује глумца да развије једну засебну технику којом ће моћи себе да доведе у стваралачко расположење и онда када му околности нису наклоњене, те да у њему даље употребљава своју технику извођења. Дакле, прво је нестално, а друго није довољно. Потребна је сарадња и баланс, као и у свему када је позориште у питању.

  1. Дуго си радио на представи „Путујуће позориште Шопаловићˮ. Због чега си сматрао да је тај комад вредан твоје пажње и шта те је подстакло да га поставиш?

Поред многих питања која Симовић виртуозно поставља или провлачи у свом делу, оно које је мени било посебно интересантно јесте питање смисла у оквирима бесмисла. Који је смисао уметника и уметности у околностима општег безумља које Симовић у делу дочарава II светским ратом? Иако ми данас нисмо у рату, бар не експлицитно, живимо у тако постојаном и свакодневном одсуству смисла да није зачуђујуће што је депресија постала подједнако пандемична као и овај вирус који нас све окружује и вреба. Моја смелост да се тада и тако бавим питањем смисла овенчана је, да не кажем проказана, својом чашом „жучи„, односно ситуационог бесмисла оличеног у чак две године свакојаких апсурда, недаћа и борбе да та представа најзад изађе на сцену упркос свему. Сцену која је напослетку и јесте видела само једанпут. Нисмо је играли даље од премијере. У тим тренуцима човек је склон да се запита зашто? Чему ово све? Зашто уливати свој напор и снагу, трошити енергију и време, живце, ризиковати слогу и здравље, две године опстојавати пред свим могућим препрекама зарад само једног гледалишта, једног изласка на сцену и једног сусрета са публиком, светковине која је и сама била природом ствари обремењена несавршенством. Као што је свако новорођенче нејач, тако исто премијерна представа никада није довољно снажна да пренесе све оно што су јој аутори наменили. Рекло би се да су прави стваралачки импулси неретко изопштени и осујећени. Ево, и сада увиђам довољно симболике да направим једну паралелу. На дан прве репризе најновијег „Путујућег позоришта Шопаловић“ у режији Јагоша Марковића у ЈДП-у, коју сам и сам намеравао да посетим, а Јагош је велики познавалац и поштовалац Симовића, обзнањена је забрана одржавања културних манифестација услед корона вируса. Ето, и ти глумци су имали само премијерно извођење као и ми. Мада, Симовићеви глумци нису доживели ни то једно. Неки фигуративно, а неки богме и буквално. И тај крај је можда најупечатљивији у целом делу, а даје најпрецизнији одговор на питање које сте ми поставили. На крају дела, затичемо глумце на ободу града Ужица, суочене са смртним губитком садруга и неуспехом да изведу своју представу, исцрпљене, истраумиране и изгубљене, без пребијене паре, без коначишта и било чега другог до онога што носе на себи и у неколико кофера које су могли да понесу у рукама. Дакле, очито у стању запитаности над постојањем икаквог смисла њихових живота које су подредили уметности. У тој запитаности успевају да одгонетну себи околности под којима је њихов пријатељ и колега погинуо, увиђајући да је у свом препуштању уметности, које га је већ коштало душевног мира, Филип поднео и највећу жртву, свој живот. Та Филипова жртва вратила је смисао једној породици тиме што је спречила да њен најмлађи члан и једини наследник буде прерано погубљен. Утом, преживели чланови трупе увиђају да једини од њих који је својом уметношћу успео да осветли смисао, јесте управо онај који се у уметности изгубио, и то још по цену живота. Замислите само колико је то бреме, колико безнађе је притисло те глумце када су спознали да наизглед једини начин на који се кроз уметност у време хаоса може ишта постићи, јесте уколико изгубите главу као Филип, метафорички и физички. До тада проказани и заблудели Филип Трнавац постаје оличење уметника, један (бар њима) недостижан и страшан идеал. И разумно је закључити да би се под тим условима и пред таквим идеалом свако одрекао позива уметности. Међутим, тада се тим глумцима указује прилика да и они, иако изгубљени, некоме врате смисао. Симка, удовица која их је удомила, дотрчава у том тренутку како би им уручила Филипов тестамент, оптерећена кривицом да је она нехотице имала удела у његовој смрти и њиховој несрећи. Ту глумци стоички набацују маску несаломивости и играју, само за Симку, праву правцату представу, у којој се позивају на вечиту трновитост пута уметника настојећи да одају утисак како их све поменуто није дубоко пореметило јер је „све то део њиховог посла и њихове судбине“. Они желе да лише Симку њене гриже савести, да поврате смисао, како њој, тако и себи. Да охрабре сами себе у свом наступу. Постигавши да бар Симку ободре, они одлазе од ње, још увек пуни сумње у оно што су јој изговорили иако намах неприметно. И тада наступа величанствена завршница комада. Након што су се разишли, Симка се опсети једне јако важне ствари коју је заборавила да им каже. Она им довикује да се батинаш Дробац обесио, односно да је цело Ужице ослобођено његовог бесмисленог насиља. Ми је гледамо како се напиње да им пренесе вест да је Дробац нашао смисао једино у томе да прекрати свој живот, а то је учинио тек након што му је једна уметница помогла да освести своје зверство и увиди безочност злодела која је починио. Та уметница, која није изгубила главу, која је свесном применом уметности ослободила цео један град бацивши крвника на колена, она је малопре отишла од те исте Симке, заједно са трупом, подједнако пуна сумње, несигурна у себе, свој позив и своју сврху, подједнако под теретом бесмисла. Упркос повицима Симкине речи не допиру до глумаца и она скрушено тада констатује „Не чују“. И тим речима се представа завршава. Па колико је све то бескрајно поетично и испуњено значењем…? Симка је, дакле, тај позив смисла који опхрвани уметници не успевају да чују. Бесмисао је и данас толико заглушујућ да је чути тај позив врхунски подвиг, а смисао све чешће говори шапатом који не чује свако, чак ни онај који је успео да досегне висине траговима вечито мистичног и завојитог пута уметника. Симовић нас тиме опомиње да непрестано штелујемо свој слух. И ја сам му први вечно захвалан.

  1. Као редитељ и глумац аматер, како видиш положај професионалних драмских уметника у земљи и где се ту налазе глумци аматери?

Ја поуздано тврдим да је сваки прави професионалац аматер. Не био, већ јесте аматер. Аматер је вредносно-етички појам, и баш недавно сам на факултету писао рад на ту тему. Аматер, иако су људи то заборавили, заправо значи „онај који воли„, од латинског amo, amare, тј. — волети. И чујемо злоупотребу овог термина стално, на филму, у литератури, свуда, и то деценијама, чак и сам и сам дуго живео у убеђењу да је аматер исто што и почетник, неко ко је неук или необразован. А ако мени не верујете на реч, ево, консултујмо Закон о култури Републике Србије, у чијем члану 72 јасно пише:

Аматерско културно и уметничко стваралаштво обухвата активности лица или групе лица која се без материјалне надокнаде баве стварањем или извођењем дела из области културне и уметничке делатности.

Дакле, сам закон који уједно предвиђа субвенционирање аматеризма, препознаје искључиво разлику у остваривању новчане добити оних који се баве уметничким радом. Професионалац је дефинисан добијањем те надокнаде, а свако ко иоле загребе историју уметности, увидеће да се у време када настаје прво министарство културе у Француској, те последично у свету, целокупни културно-уметнички процват ослањао управо на аматеризам. Аматерима ми дугујемо практично све постојеће институције културе и настанак професионализма. Постојаност позиције аматера данас као и односа аматера и професионалаца у пракси, обрнуто су пропорционални вашем изненађењу ониме на шта сам вам ја сада указао.

  1. Колико је изазовно за тебе и „Буфонеријуˮ да останете на путу уметности упркос лабавом третману које друштво показује према аматерским трупама? Како се суочаваш са неуспехом да реализујеш неке своје идеје? У којој мери су те неуспеси обликовали?

„Бити уметник значи не успевати, онако како се други не усуђују да не успеју“, рекао је Бекет. И иако ово похрањује вековима стар мит о уметнику и његовој предодређености на патњу, који је већина психолога оценила као погубан, има свакако истине у томе да нас неуспеси граде. Искрено, ако се нечим поносим, онда је то што сам самостално осмислио и створио свој полигон на ком могу да експериментишем и неминовно подбацим. Човек треба да приволи своје неуспехе и мислим да у некој коначној рачуници могу да набројим више неуспеха које сам доживео у „Буфонерији“, него успеха, али сваки неуспех је био изузетно градивно искуство, дубоко дефинишуће, које сам напослетку успео да преобратим у лекцију. Јако је тешко, готово сизифовски у овом стадијуму друштвене експлоатације која је доследна капитализму, створити и одржати једну оазу волонтеризма и стваралачких идеала, а тек ако стварате нешто до сада невиђено, као што је пројектно оријентисани и самоорганизовани, партиципативни аматерски систем. У претходном уређењу је то било лакше, а чак ни њима није успевало. Истражите само на којим темељима и идејама је настао Атеље 212. У њиховом манифесту, оснивачи су изјавили да им „позориште никада неће бити ухлебљење, него позив“, желећи да створе театар без ансамбла у коме ће уметници учествовати без икакве друге стимулације до уметничке. Оно што уме, пак, бити отежавајуће, јесте када, иако сте научили лекцију, опет некако не доживите жељени успех, а све сте урадили такорећи по пе-есу. Нисте урадили ништа погрешно, просто – није вам се дало. Те ситуације, примера ради, мени представљају највећи проблем и заиста је тешко не обесхрабрити се и пронаћи онај поменути смисао када вас непрестано и изнова нешто побија. Постоје неке законитости, неке силе утицаја које су нама невидљиве, а нарочито у позоришту као колективној уметности, али настојим да верујем да се кад-тад коцкице склопе. Оно што сам усвојио и чиме постижем да ствари ставим у неку себи прихватљиву перспективу и тако очувам мотивацију, јесте да сагледам условности; наиме опажам како нешто на чему сам данас захвалан, не би заправо постојало да ми тај неки скуп утицаја није ускратио ту жељу баш тада када јесте. То важи за поједине људе, догађаје, искуства, сазнања и много шта друго. Давно сам, покушавајући да утешим себе над рекордним неуспехом уписивања Академије, написао текст по имену Била једном једна жеља, у ком сам начинио парафразу цитата који је мој отац држао окачен на зиду, а који каже „Све је могуће, а за оно НЕМОГУЋЕ, само треба више времена“, док сам ја то формулисао као: „Све жеље су оствариве, а за оне неоствариве, само треба више воље и мало више година“. Када вам воља закаже, и мислите да је касно, само поновите „Умеће малих корака“, Антоан де Сент Егзиперија. То штиво треба читати као мантру на дневној бази.

  1. Увелико пишеш кратке есеје и поезију и објављујеш их на друштвеним мрежама. Из којих побуда си почео да пишеш, зашто ти је писање важно и шта мислиш о читалачким утисцима које добијаш на друштвеним мрежама?

Једном сам себи поставио питање „зашто пишем?“ и тада сам свој одговор и записао. Ако ми допустите аутореференцу, тада сам установио следеће: „Да ме је неко други питао, рекао бих му – Волим! – или бих му причао како ме испуњава неком радошћу, како је та игра речи нешто задивљујуће, магично. Причао бих му како је један сугласник или самогласник довољан да промени поимање целокупне реченице, да поремети хармонију или да створи савршенство које сваким поновним ишчитавањем храни онај детињи пламичак поноса у утроби. Говорио бих изнова како ал’ и али нису исто, као ни кад и када. Кроз подсмех бих можда рекао – Јер имам шта за рећи – па би ме после узимали за гордог и надменог. Можда бих казао како је најлакше писати ако добијеш потребу за уметношћу; за то само треба мислити, а мисли онај који хоће… Писање заправо и јесте потреба. Понекад само затекнем себе како необјашњиво желим да неке речи потекну из мене. А опет не изникну увек кад пожелим… Можда писањем штитим неке мисли од заборава… Можда… Све је то можда. Све је само покушај замагљивања те две речи које сујета сваког разборитог говорника и мислиоца највише презире“, а које сам ја тада признао сам себи. „Две речи које се као и оне највеће истине изговоре у тренутку, на пречац, пре него дозволимо себи да промислимо и изменимо их у нашу корист. Једно кратко и искрено – Не знам.“ Што се друштвених мрежа тиче и могућности за интеракцију са публиком и о томе сам писао. „Постоји једна мени веома драга особитост, коју не знам да ли су ранији писци имали прилике икако да проживе, или да ли ови данашњи практикују уживајући благодети друштвених мрежа. Када неко моје писаније измами реакцију друге особе, неминовно прочитам поново оно што сам написао, али, некако, као да се у том конкретном ишчитавању транспонујем у позицију читаоца, уђем у ципеле баш тог појединца и некако покушам да замислим пролаз кроз редове из његове или њене перспективе, увек оличене у степену мог познавања дате особе. И некако се осетим ближи њима. Чини ми посебну драж када осетим да неки редови посебно резонују са тим мојим читаоцем, а каткад ми том позајмицом својих ципела неки укаже и шта да побољшам. И сваки пролазак кроз то моје дело је својствен и друкчији, онолико колико је дотични читалац јединствен и својствен у мом поимању. А оно је увек богатије за један грумен најпростије размене и комуникације у којима смо једно другом можда ближи но икад“.

  1. Да ли си некад размишљао о томе да режираш неко прозно или поетско дело? Можда неко своје дело?

Наравно. Али питање драматизације је за некога као што сам ја веома незахвално. Врло лако се заљубим у слике које ми писац својим штивом подстакне у машти, и онда је направити селекцију и ослободити се тих слика за мене је врло нелагодан посао. Али мислим да бих прозу више тежио да обликујем филмским језиком, ако икада истим проговорим из позиције режисера. Визуелне силнице, о којима је говорио Жика Павловић, у мени су врло изражене и јаке, и то се неминовно прелива на мој рад у позоришту, тако да ако већ имам скројену драматизацију, онда је с те стране економичније, јер нема претеране потребе за одбацивањем. Ја и иначе тежим да не сецирам пишчево дело и волим да му укажем потпуно поштовање, јер ако је писац нешто ту ставио, нарочито врхунски писац, онда је оно ту с разлогом. То је јако старомодно из визуре савременог театра, где се чак и класична драмска дела поприлично штрихују и прекрајају, уз то задржавајући оригинални наслов. Зато ја волим да преводим страна дела, јер мислим да се тако позоришни аутор може највише приближити писцу. Албахари је рекао да преводилац током превођења „постаје неко други и преузима неки туђи глас којим приповеда причу“. Па није ли то тако глумачки и позоришно? Тренутно баш радим на преводу једне британске монодраме, и уједно преводим једну популарну драму са енглеског језика која се никада није играла код нас, а примера ради постоји култни филм који се заснива на њој. Што се тиче мојих драматизација, драматизовао сам Кафкину „Метаморфозу“ са потпуном редитељском експликацијом, али поставити је би подразумевало озбиљније продукционе услове него што су они којима ја сада располажем. То је вечита бољка мојих редитељских замисли, јер чак када сте школовани редитељ, па не можете остварити све своје идеје, а замислите тек када сте у оквирима аматеризма… Али ја сам ипак стрпљив у својим стремљењима. Што се поезије тиче, радио сам на драматизацији Тагоревог „Градинара“, али то је било намењено да се дубље развија кроз позоришни процес који нажалост није приведен крају, али се уздам да ће некада доћи и његово време.

  1. У својим песмама највише тематизујеш однос између „јаˮ и „тиˮ, док се све више говори о удаљавању људи посредством електронске комуникације. Колико су за тебе важне везе које се успостављају међу људима? Како је изолација утицала на тебе?

Ја сам нажалост у овом периоду карантина остао без оца, тако да сам у изолацији ускраћен за једно мени кључно присуство и пресудну везу у животу. Али трагови сваке истинске споне опстају дуго, чак и онда када се она прекине. Човек, рекао бих, једино наставља да постоји кроз своје везе са другим људима, кроз мостове које је оставио за собом, а које је посвећено градио. Можда зато и трагамо за другим људима, тражећи пут ка неком нашем поимању вечности. Мој отац је умео да каже „сви смо ми сами у својој глави“, и ваљда покушавајући да излечимо ту исконску самоћу, ми правимо залогу за сопствено трајање. Људи који су умрли и даље живо говоре са нама кроз своја дела, а ја и данас комуницирам и бивам инспирисан онима који су отишли са овог света много пре него што сам ја на њега доспео. Па има ли већег подстрека на блискост од тога?

  1. Тренутно си на мастер студијама на ФДУ, док се паралелно бавиш и пословима менаџмента. Какви су твоји стваралачки планови? Где би желео да будеш за десет година?

За десет година ја ћу имати тридесет и седам, и то је десет година које би требало да буду испуњене оним пресудним и чак и застрашујућим стварима од којих неретко ми млади развијамо анксиозност. Не бих волео да се кроз десет година вратим на овај интервју и осетим горчину изневерених очекивања, јер живот заиста има невероватну способност да човека демантује. Тако да ћу за сада задржати своје жеље о будућности за себе. Надам се само да ћу кроз десет година моћи да будем у миру са својим изборима ма какви да буду, и да ће ми околности бити довољно благонаклоне да ме не спутају превише на стази самоостварења. И, ето, овиме сам већ довољно утро пут оној горчини.

  1. Хвала ти што си прихватио да говориш за „Чудоˮ. За крај – јесмо ли у „времену чудаˮ и с тим у вези, које чудо би желео да ти се деси или да га створиш?

Хвала вама што сте ми указали ту част. Мислим да свако време има своја чуда, али немају сви ту благодет да их увиде. Чуда су некада врло скромна и тајновита.
Што се мене лично тиче, ја бих волео да никада не престанем да верујем у чуда. Мислим да је то довољно чудесно само по себи и јако важно — очувати наду и осећај за опажање чудесног који неминовно слаби акумулацијом животног искуства. Волео бих, ако могу, да помогнем другим људима да не изгубе своје чуло за чуда око себе. Можда зато толико и верујем у истинско позориште и његову моћ. Као што су Симовићеви глумци похранили Симкину веру, уједно јачајући своју, ја бих волео, речима Василија Шопаловића којег сам тумачио, да помогнем људима да разумеју живот и да им помогнем да га забораве. Јер мора човек мало да заборави и направи отклон од сурове збиље како му онај поменути бесмисао не би замаглио вид и одвратио га од сагледавања свих чудеса којима живот одувек буја. Песник Растко Петровић је још у своје време, говорећи управо о позоришту, које је према његовом мишљењу поступно збацило са себе све што је тајанствено и непознато, оценио да „ми данас верујемо сувише мало у чуда“. Уверен сам да је дошло време да се позориште најзад врати обнављању те вере, вере у добро и лепо у људима, да нам поново покаже како има смисла одупирати се бесмислу уместо што нам тако ревносно указује управо на тај свеопшти бесмисао који нас окружује. Не алудирам притом на ескапизам, али зашто бесмислу дати главну улогу или централно место на позорници? Позориште треба да настави да нам поставља питања, али само ако има и сасвим је уверено у сопствени одговор, ма какав да је, и који не треба да се стиди да каткад и подели са нама. Који је одговор? – Е, па, то је већ чудо. Али речима Чудотворца: „тражите и наћи ћете“.

Интервју за Чудо водила – Александра Батинић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име