Наш данашњи саговорник је млади писац чије речи остају дуго утиснуте у душу читаоца. Милан Ружић, рођен је 4. маја 1988. године у Чачку. Основне и мастер студије завршио на Филолошком факултету у Београду на катедри за општу лингвистику. Аутор је књига „Некад, неко, негде“, „Наше су само речи“ и „Народ за издавање“. Живи у Лучанима.
За почетак нашег разговора, морам да Вас питам, рођени сте 4. маја, за Србе ће тај датум, испоставиће се, бити некако пресудан. Да ли у датуму свог рођења видите симболику ослобођења од југословенства и повратак коренима, с обзиром на то да сте веома посвећени српству и националним коренима?
М.Р – Мој рођендан је један од оних датума на који су сви, како тврде, плакали. Наравно, због Тита – владара чије је време прошло у убеђивању у братство и јединство, а колико је оно било чврсто, видели смо по томе у коликој се крви разбратило и разјединило. Резултат Титове владавине јесте цепање српске државе и изазивање ратова на Балкану за које је требало окривити Србе. Нас криве за великосрпску идеологију, а Србија никад мања. На крају су сви добили нешто своје, а Срби су од целе државе наследили дугове и Титов леш који је сахрањен у чувеној Кући цвећа на отетом имању Ацовића чији је председник Крунског савета Карађорђевића. Дакле, добили смо оно што нико није хтео, али је опет Титов тријумф и та сахрана, јер је сахрањен у највећем српском граду, престоници, где га још увек воле ко зна због чега. Ти који га воле и који су за њим плакали данас поричу све српско, а колико се сећам, нису плакали за пуним јамама Херцеговине, за Јасеновцем и погромом на Косову и Метохији. Дакле, иако сам рођен баш тог дана, истина осам година након Титове смрти, нисам плакао, јер је то за мене ипак веома срећан дан, више због мог рођења, него због нечије смрти, јер православци се не радују због нечије невоље, па макар она била и Титова.
Српству сам, наравно, врло привржен јер сам свестан своје историје и количине крви проливене за нас који смо данас овде. Једноставно, човек, као и дрво, расте из земље у небо, па исто тако, не може расти без корена. Ко хоће, може да покуша, али одуваће га ветар попут оних пустињских жбунова.
За себе на друштвеним мрежама кажете да нисте ни писац ни песник. И сведоци смо да су дрштвене мреже данас „заробиле“ људе. Да ли виртуелна стварност може бити замена за дружење са публиком? Колико оне утичу на људе?
М.Р – Тачније, за себе сам на друштвеним мрежама написао да ме неки називају писцем, а неки песником и да може како ко хоће, а не мора ни једно ни друго. То сам написао због свог шизофреног начина писања у ком све прво пишем у римованом стиху, а затим разбијам форму, бришем риме и претварам у прозу, а таквим поступком проза задржава ритам и мелодију песме.
Друштвене мреже могу бити веома корисна алатка за увид у реакције људи на оно што радите, али не смеју Фејсбук, Твитер, Инстаграм и остала помагала постати нечије дневне собе и места пребивалишта. Наравно, комуникација са људима тамо је корисна, са нормалнима и врло пријатна, али никада не може заменити живе речи и сусрете. Истина, мора се рећи и то да данас више људи прочита нешто што објавите на друштвеним мрежама од онога што објавите у књигама, јер нажалост, тиражи тешко могу бити већи од хиљада читања које имате на друштвеним мрежама. Да се не бавим писањем, не бих ни имао друштвене мреже, као што их нисам ни имао док нисам почео озбиљније да се бавим писањем.
Друштвене мреже, њихови алгоритми и једностраност умногоме утичу на људе, али су корисне и због тога што се тамо лако посвађате са неистомишљеницима и тек тамо можете схватити онај принцип који функционише у целом свету, а то је да причамо о демократији и људским правима на слободу, слободу говора и слично, а на мрежама их многи неумољиво крше. Дакле, друштвене мреже иду у прилог и у истој су бујици глобализма са тренутно актуелним светским идејама и порецима.
Један од највећих медијских формата у Србији данас су ријалити шоу програми. Како они утичу на друштво, а посебно на младе?
М.Р – Ријалити програми су постали глобална пошаст, па су са глобализацијом покуцали и на наша врата истеравши из собе образовне, научне и школске програме, па су на неки начин почели да функционишу у име свега замењеног. Варамо се ако мислимо да данас нашу децу образује ико други осим ријалити програма и музике чији су текстови, поред мелодија покупљених крај контејнера Азије, директан производ тих програма и њихових учесника.
Дакле, ако народу сервирате ријалитије, ријалитије ћете добити и на улицама, у школама и кућама. То је једноставно. Школски систем смо разорили, па не можемо очекивати да ће стање да се поправи. Али ваљда ће временом, услед огромног броја младих који су у депресији и дижу руку на себе, овај народ схватити шта те ствари раде нашој деци. Са децом се мора опрезно и објашњавати им да ти милиони, телефони, аутомобили нису нешто што свако може да поседује. Учите децу да спусте праг очекивања у Србији и једино тако ће моћи да буду срећни и обрадоваће их свака ситница. Једини начин је постати изолован у интелектуалном и информативном смислу и проводити време у природи, или са књигама, филмовима и добром музиком у друштву које воли исте ствари. Што се тиче оног прага очекивања, треба да буде спуштен, али не у смислу да се сви задовоље оним што имају, већ да знају да им нико не дугује и неће дати ништа. Све што желите да постигнете, морате отети својим радом и посвећеношћу, а то подразумева и огроман број падова. Људи се плаше неуспеха, али никаквог успеха нема без стотинак падова успут.
Неће ни ријалити програми довека. Преклопиће и њих нека нова ствар, надајмо се, не тако ужасна.
Колико је данас захвално, у Србији имати свој став и бритак језик, као што га Ви имате?
М.Р – Није баш најзахвалније, нити је претерано исплативо, али ко за свој рад очекује захвалност истог момента или исплату, нека се бави стварима попут певања, а не књижевношћу. Имати свој став и говорити га гласно уз помоћ чињеница привилегија је, чини ми се, ретких. Та реткост и непристајање на компромисе било које врсте се код оних неуких назива будалаштином, а код оних других слободом. Сматрам да су ови други у праву. Док човек има слободу, има и себе. Кад реч и слободу изгуби, шта ће му све остало?
Српско друштво и политика, сведоци смо, неисцрпан су извор инспирације? Да ли је та инспирација позитивна или негативна?
М.Р – Историја српског друштва је историја контрадикторности и зато је неисцрпна тема. Са друге стране, постоји славно доба српске политике и оно неславно које је дошло касније и које траје. Сматрам дужношћу писца да својим радом, рецимо колумнама, утиче на друштво и свој народ тако што ће критиковати, наравно и хвалити. Али језгро преображаја лоших ствари лежи у критици. Она је први корак промене у свим областима. Наша политика је тек један велики циркус који од стране поштеног човека не заслужује ништа мање од изругивања. Стога, инспирација може бити позитивна ако говоримо о писању, али инспирација за живот у Србији, гледајући друштво и политику, може бити искључиво негативна. Зато ја бирам да бежим у књижевност, а да другу страну критикујем у жељи да схвати где греши.
Да ли када напишете неки текст имате бојазан од критике и публике или сте већ превазишли тај „шта ће ко рећи“ наметнути стандард?
М.Р – Најискреније речено, нисам од оних који „пишу за себе“, тачније, од оних који говоре да пишу за себе, а објављују. Ко пише за себе, не треба никоме то да показује. Лично, пишем прво за себе и своју душу, али ми је стало да ли се то свиђа другима. Да будем прецизнији, интересује ме да ли написано још некоме доноси некакву врсту олакшања, утехе или поистовећивања, јер једино тако можете да усрећите људе чији је дух још увек жив. Више волим да чујем критику од похвале, али далеко од тога да су ми похвале мрске, јер свакако пријају. Што се критике тиче, барем књижевне, она у некој озбиљнијој форми у Србији и не постоји, а оно што постоји у том погледу јесу кланови оформљени на нивоу интересних сфера – ја теби награду, ти мени похвале и штампање књиге, итд.
Пишете на дневнополитичке, али и историјске теме. Шта за Вас представља сама Србија и историја наше земље?
М.Р – Србија за мене представља моју отаџбину, па ћу, без патетике, рећи да мој начин функционисања у патриотским оквирима представља схватање да је Господ отац, а Србија мајка и да је на нама само да будемо деца која их неће разочарати или осрамотити. Да ли ће неко још нечим и допринети њима, то је већ до тога има ли тај неко талента или не. Али ово прво је најважније. Дакле, Србија је земља у којој сам рођен и у чијем сам језику нашао свој кров и занимање које волим. А српска историја је историја страдања и уздизања из страдања до великих победа. То је огромна историја једног географски врло скученог простора. Историја која са собом носи и завидну културу која као један од највреднијих рубина краси европску, па и светску круну у уметничкој сфери.
Где је, по Вашем мишљењу, Србија данас између славне прошлости, садашњости овакве, каква јесте, може ли се претпоставити каква ће нам бити будућност?
М.Р – У свету који је на прагу највећег од свих ратова, а можда је већ у њега и ступио, и који се неће водити на класични начин, може се рећи да је будућност неизвесна. Дешавају се огромне турбуленције и рокаде, слабљење бивших најјачих сила, а јачање нових, тако да је све неизвесно. Ово је један од оних геополитичких преврата, ужарених котлова историје за које не знате да ли ће се прелити свуда или ће се неким тајним састојком угасити. Србија као једна од земаља која нема нуклеарну бомбу ни утицај на неке од великих сила, а православна је што је данас непожељно, јер је на делу и демонтажа православља, може само да се нада да ће је неко узети у своју заштиту по било коју цену, или још боље, да се моли да ће остати непримећена негде са стране по први пут у својој историји, мада, не верујем да ће се то догодити због нашег географског положаја.
Стално читам дневнике Достојевског, а како велики писци јесу глобални, његово писање се тиче и Србије и свих осталих баш колико и Русије. Он пре толиких година у својим дневницима исповеда локалне и светске прилике и невоље тог доба, па видимо да се оне до дана данашњег вуку и нису се мењале. И такво једно невреме, историји је дало Достојевског, између многих других. Дакле, увек постоји нада у бољу будућност, или бар у допирање гласова разума и уметности у векове пред нама.
Која историјска личност Вам је инспиративна и о коме бисте писали када би Вам се пружила шанса за то?
М.Р – Не бих писао ни о коме, јер је то незахвална позиција, а нисам присталица романсираних биографија и томе слично, иако многе личности инспиришу оно што пишем, читам, слушам, гледам или промишљам. Најинспиративније личности су ми свакако велики писци, а Богу хвала, већину оних који су Срби, а живе у овом времену, знам добро и са њима се дружим, али од њих и учим. То је благослов и мислим да је та позиција далеко кориснија по човека и његов дух него пуко дивљење некоме. Достојевског сам већ издвојио као једног од највећих и заиста га сматрам највећим писцем икада ако се тај поредак може правити, па нека буде да је он једна од највећих инспирација.
У једном од интервјуа навели сте да су Вам узори Матија Бећковић и Емир Кустурица. Колика је одговорност пратити њихове стопе а остати свој и шта је оно чему су Вас ова два изузетна човека научила?
М.Р – Баш њих двојица су неки од људи за које сам рекао да од њих учим и да сам благословен да их називам својим пријатељима. Матија је човек који је мене наговорио да пишем и мој је први читалац. Без његовог наговора, не бих ни почињао, не у смислу објављивања, него уопште. Нисам писао пре његовог труда да ме на писање наведе. А Емир Кустурица је одувек био узор у уметности, јер сам ја поред читања и велики филмофил. Сада када смо заиста добри пријатељи, а и радимо заједно, имам прилику да сведочим тим огромним изворима енергије, памети и уметности које Емир поседује и радо преноси на друге људе. Наше теме су оне којима се слабо људи баве и да није њега и још двадесетак људи, не бих имао са ким да причам ишта ван онога какво је време, кад ће крај корони, гледаш ли дневник и томе слично.
Када је пандемија почела покренули сте „књиговирус“. Која је била порука коју сте желели да пошаљете и да ли сте очекивали да ће одзив бити тако велики?
М.Р – Моја идеја је била да се сликам са једном од књига које бих препоручио људима да читају, а уједно и да им дам до знања да кад већ седе код куће у оном добу када се о вирусу није знало ништа, онда би могли и нешто да прочитају како се не би жалили на досаду. То је видело неколико пријатеља. Први предлог да изазовемо људе да то раде дала је једна дивна особа коју сви знамо већ дужи низ година, а то је Бранкица Себастијановић. Она је изазвала неколико колега са њене класе, а онда смо схватили да је то занимљиво и да ће људи сигурно читати ако им књиге препоручују особе са јавне сцене. Опет, имајући доста пријатеља у области културе, изазвао сам неке пријатеље попут Слободе Мићаловић, Виктора Савића, Небојше Миловановића, Боре Ђорђевића и многих других. Нисам очекивао да ће тај изазов да заживи са том снагом, али ме и даље плаши да је више живело као изазов него што је било људи који су тамо тражили нешто за читање. Свакако, моји пријатељи и ја смо препоручили неке добре књиге, па ако је неко узео да их чита, сигурно се није покајао.
Протеклог викенда у Београду су одржана два скупа. Београдски „ПРАЈД“ и протест, како их мејнстрим медији називају „антиваксера“, а у ствари антиглобалиста. Како Ви тумачите ова два дешавања? Како то утиче на нас као друштво?
М.Р – Ова два дешавања су класична слика демократије и квазидемократије. Дакле, имамо људе који се противе ковид мерама и вакцинацији, на шта апсолутно имају право и људе који користе хомосексуализам, пре можда политички хомосексуализам, како би наметнули вољу мањине већини. Морамо се сетити да је породична шетња укинута, а парада онога што они зову поносом није. У каквој то држави мишљење и право мањине може диктирати понашање, па чак и законе већини? Нисам противник хомосексуалаца, јер је и то ствар избора као и вакцинација, али нисам ни поборник дефиловања и махања заставама дугиних боја или премијеркином изјавом од пре неку годину да су и Вуков сабор у Тршићу и геј-парада Србија. Стога, нисам антиваксер нити сам проваксер, једноставно, људи могу да раде шта желе и како осећају да треба без икаквог наметања. Тако треба поступати и са мањинским правима, с тим што морам да нагласим да јесам против истополних бракова из разлога што мислим да је срамота пропагирати у тој мери хомосексуализам у држави која пати од беле куге. Али добро, све су то пошасти глобализације, па се ми као земља кроз коју та бујица протиче на њу морамо осврнути.
Недавно је донет закон о родној равноправности. Какав је утисак на Вас као писца и новинара пре свега, оставио овај закон и хоће ли се, после његовог доношења нешто у нашем друштву суштински променити?
М.Р – Прво, морам напоменути да ја нисам новинар, иако данас сви воле да се ките са неколико занимања, па се већина људи који пишу представљају као писци, новинари, преводиоци, културни посленици и приређивачи. Код мене је једноставно – писац сам, а колумне у свим тим медијима пишем из горенаведених разлога критике друштва ради бољитка, а и колумне су одличан начин да писац остане видљив публици између књига.
Тај закон се уклапа у оно што сам навео, у ону срамоту да се горенаведено форсира у држави која има годишњи губитак од 35.000 људи. Уосталом, циљ глобализације, чији је изданак и овај закон, јесте да се потру све различитости у свету и да се денационализује сваки народ, да му се одузме свака најситнија карактеристика коју има, не да би сви били браћа или пријатељи, већ да би им корпоративни капитализам наметнуо потребе и од њих начинио идеалне потрошаче чије је потребе лакше контролисати ако су за све исте.
Често помињете да сте писањем почели да се баве након упознавања са Матијом Бећковићем. А шта бисте поручили младим писцима који тек крећу да „брусе перо“?
М.Р – Млади писци, којима се уопште не поклања пажња у медијима, а критике нема да их афирмише, треба пре свега да раде на себи и да виде, ето, могу преко друштвених мрежа, да ли њихово писање код некога изазива било какве емоције. То што неко има таленат уопште није пресудно, јер таленат мора да се бруси до савршенства. Треба доста читати и богатити свој језик, а богат дух и доживљај живота, биографија и остале ствари утичу на писање. Ако неко нема жив дух, не вреди му да пише. Дакле, треба читати, живети и размишљати, па је писање после само преношење искустава на папир.
Какви су Ваши планови за наредни период? И шта бисте, за крај овог интервјуа, поручили читаоцима нашег портала?
М.Р – Моји планови су мање-више увек исти. Породица, музика, шетање, филмови, читање, планинарење и пријатељи. Посао се подразумева, јер је последица свега наведеног. Немам неке посебне планове, јер бих онда имао много разочарања. Тајна узбудљивог живота, не онаквог какав видимо у скицама популарних песама, већ оног који назиремо у литератури или на филму, тачније, у корену људског постојања током свих векова, јесте спуштање прага очекивања. Ако можете довољно да га спустите, неће бити ствари која вас не одушевљава колико год ситна или огромна била, нити ће бити дана без радости. Планове и људе треба преселити назад у природу и оставити их тамо. Ако неко срасте са мобилним телефоном, постаће као телефон – наводно паметан, а не уме сам да се укључи на пуњач.
Вашим читаоцима бих поручио да покушају да код себе поново пробуде или да наставе да одржавају све оно што нам се пласира као тековине прошлог века – морал, истину, верност, љубав и логику. Правити окружење какво вама одговара уместо да окружење обликује вас. Ти светови иако невелики обимом, сасвим су довољни да у њима проживите далеко више од оних који цео свој живот прокрстаре, пропију по шератонима, хилтонима, интерконтиненталима и осталим глупостима. Ако престану да јуре милионе и каријере које није могуће стићи, схватиће шта је живот. Јурњава сигурно.
Чудо
