Немања Миленковић рођен је 1977. године у Новом Сади и директор Фондацијe „Нови Сад – Европска престоница културе“ . Током богате каријере био је, између осталог, и директор ТВ Нови Сад; радио у односима са јавношћу Егзит Фондације, Хамер Криејтива и Меркатора. Ожењен, отац две ћерке, Новосађанин, православни хришћанин.
Да почнемо са оним што још траје у тренутку док разговарамо…Колико сте задовољни „Каледиоскопом културе“?
Н.М: Калеидоскоп културе је као један од кључних програмских лукова пројекта „Нови Сад – Европска престоница културе“ ове године показао да су померене границе културе заједништва, на којој се темељи читава идеја тог програмског лука. Калеидоскоп као целогодишњи пројекат културе који укључује и институције и организације и уметнике и грађане, али и привредне субјекте који препознају значај овог пројекта, већ четири године подиже продукцијске капацитете по угледу на светске манифестације, одговарајући на изазове које носи организација једне уметничке смотре у трајању од месец дана и то широм града, упркос потешкоћама које је на културној сцени изазвала пандемија коронавируса. Током пет недеља кроз које се смењује пет врста уметности уз еминентна домаћа, регионална и европска имена из света уметности, најрелевантније организације и институције културе и све то на култним и новим местима у граду Калеидоскоп културе је заправо приказ Европске престонице културе у малом и увертира у оно што нас чека, али је утолико важније да остане легат града и након те године титуле. Нови Сад сада је један од ретких градова, можемо чак рећи у Европи, који има капацитете да реализује оперске спектакле на отвореном, протекле године Риголето, ове Аида, а следеће Кармен, потом, по угледу на европске метрополе, заустави главну саобраћајницу у граду и оживи некадашњи Корзо зарад класичне музике, која излази из оквира затворених простора, смести књижевни програм у Подграђе Петроварадинске тврђаве или окупи најзначајнија имена из света дизајна на СПЕНС-у, симболу модернистичке архитектуре града.
Први пут у историји наше земље један град ће понети титулу Европске престонице културе и, да није било пандемије ковида, то би се већ десило. Ви сте имали и ту срећу и обавезу и Богом указану прилику да водите цео посао још од припреме кандидатуре, добијања звања и свега што је после уследило. Можете ли за пратиоце „Чуда“ да издвојите посебно драге, тешке или тренутке помешане и једним и другим осећањем везане за ЕПК у претходним годинама?
Н.М: Успех Новог Сада огледа се већ у чињеници да је постао прва Европска престоница културе испред земље кандидата за улазак у Европску унију, као и да је једини град који је понео не само ту, једну од најпрестижнијих титула, већ и титулу Омладинске престонице Европе 2019. године. Баш те године од Европске комисије стигла је и оцена да је Нови Сад једна од најбољих Европских престоница културе у тој фази припрема. Када на ту чињеницу додате да су друга два града измештена за 2023. а само Нови Сад за годину дана касније, са 2021. на 2022. због пандемије коронавируса, то указује на поверење које смо стекли захваљујући досадашњим резултатима. Током протеклих пет година мислим да је највећи проблем била невера, неповерљивост људи шта ће се од свега овога десити, међутим успех је утолико важнији и огледа се у чињеници да смо успели да, кроз разговоре и дебате, дакле на демократски начин заједно дођемо до решења и сада су се укључили и они који су критиковали. Све то би наравно било тешко изводљиво да сам тим Фондације није растао и развијао се и данас га чине млади људи, високообразовани, најразличитијих профила, који су на овом пројекту подигли сопствене капацитете и стекли искуства која ће им бити драгоцена и применљива чиме год да се буду бавили након пројекта.
Верујем да није прерано да најавимо све оно што Новосађане и госте нашег града очекује током трајања мандата Српске Атине као престонице европског културног круга. Шта бисте од издвојили од програма који нас очекују у том периоду?
Н.М: Нови Сад ће се као Европска престонице културе 2022. године представити са више од 1500 културних догађаја и 4000 локалних, националних и интернационалних уметника у укупно осам програмских лукова. Од тога, више од 1700 европских и светских уметника из преко 45 земаља причаће причу Српске Атине кроз визуру заједничких европских вредности, али и изазова. Стварање и реализација програма ЕПК је изузетно тежак и захтеван посао. Не само у квалитативном смислу, већ и у самом обиму. На све то, ковид-19 је овај процес још више отежао. Ипак, ми смо од старта знали у ком правцу се крећемо. Теме интеркултуралности и мултикултуралности, миграција, женског стваралаштва, културе мира, очувања културног и природног наслеђа Дунава… су те које обликују и појединачно стварање програма. Повезујући установе културе и ванинституционалну сцену, различите врсте уметности и жанрове, радимо на ономе што је будућност, незаборављајући оно што је наша прошлост. Милева Марић Ајнштајн, Милутин Миланковић, Милица Стојадиновић Српкиња, Никола Тесла, Сава Шумановић, Милица Томић и многе друге наше великане, кроз визуру Новог Сада, представићемо у европским оквирима као неодвојив део европске културне баштине.
Колико сте задовољни сарадњом са градским, покрајинским и републичким властима и комуникацијом са институцијама ЕУ у овом процесу?
Н.М: Наша крилатица „За нове мостове“, оне неуништиве, у којима људи и процеси стварају просторе и програме, трајне легате је окосница свега. Ту пре свега мислим на чињеницу да је читав пројекат Европске престонице културе био мост и повезао неколико обала, не само када причамо о различитим нивоима власти, већ и институција, организација и уметника са домаће сцене па до мостова које смо успели да изградимо са кључним актерима са европске сцене. Људи и процеси чине темеље овог пројекта и можда и највећи успех јесте управо то повезивање различитих, а опет веома важних актера, од којих неки до сада нису тесно сарађивали, а потом креирање процеса који ће сада, надамо се, остати да функционишу и када прође титула Европске престонице културе, јер то је оно што је најважније, да се настави са оним што смо започели у оквиру овог пројекта и многе ствари заправо покренули практично са нуле уз сарадњу са различитим актерима. У томе се огледа и визија пројекта „Почетак новог. Сада“.
Место културе и уметности у животу нашег народа није велико и та констатција није нова. Међутим, ни у – условно говорећи – „развијеним“ земљама је превласт на страни „фаст фуд“ културе и томе сам пре неки дан добо потврду од пријатеља који живи у Амстердаму, Краљевина Холандија. Да ли је системски могуће учинити помаке да уметност и култура добију више прилике да племенито делују на људе и стварност?
Н.М: Уколико мислите да никада горе није било за културу и да нема наде за њу, или сматрате да је баш сада најбоље време за културу и да нам је она једина нада, у оба случаја сте у праву. Разлика је у вашем приступу као последици уверења. Жалити се на време, судбину, чак и на публику, мени није блиска. Уместо критике упућеној новим генерацијaма што нпр. недовољно посећују оперу, ми смо ишли у сусрет њој. Опере за децу су постали неодвојив део понуде мреже културних станица. Извођење опере Риголето на отвореном испред Чешког магацина на Великом Лиману са све 3Д мапингом као сценографијом, фантастичан је искорак, као и Аида ове године на Петроварадинској тврђави. Као усталом и наступ Алексеја Тихомирова најбољег оперског баса на свету у оквиру Дочека, јединствене уметничке прославе две нове година у Европи који смо већ четири пута организовали у Новом Саду. Коначно, као што рече др Васа Михаиловић: „Боље је упалити макар и малену свећу у мрклој ноћи, него вечито проклињати мрак“.
ЧУДО
