Марија Јакшић је књижевница која, упркос преовлађујућој ери усамљености и индивидуализма, не престаје да исписују оду љубави. Њена литература превођена је на руски, шпански и италијански језик, а медији у Италији представили су је као „Марију ди Белградо”. Крајем 2007. год Марија Јакшић постала је и редован члан Ватиканске академије наука, књижевности и лепе уметности „Академија Тиберина” у Риму.

Када бисте могли Марија да упознате било ког писца – живог или не, кога бисте одабрали? Шта бисте га питали?

М.Ј – Када бих имала моћ да оживим неког писца, тада не би био један писац! Оживела бих многе. Вероватно се очекује да бих првенствено оживела Иву Андрића. Андрића, јер је велики писац, а уз то и НАШ! Но, ја бих ипак првенствено оживела Исидору Секулић и Мешу Селимовића.

Питала бих их да ли су за живота били преуморни од неправде која им је била наношена у књижевном свету. Питала бих их да ли су се у Божијем наручју бар малчице одморили од клеветања и земаљских, нанетих увреда?… Питала бих и да ли тамо негде, где им душе бораве, макар сада ишта имају од тога што су иза себе оставили велика књижевна блага?

Која је најбоља књига коју сте икада прочитали?

М.Ј – На ово питање ја не могу дати прецизан одговор и навести само један наслов! Неее! То никако! Један је Бог, један је отац и само је једна мајка! А за писца, (што ја јесам) не сме да постоји само једна најбоља књига. Онда би то увек била књига Јеванђеља. Сада када ме то питате, било би као да изневеравам оне писце, а и потцењујем наслове њихових књига, са чијим сам јунацима живела, расла, одрастала, сазревала, учила и временом и сама постала писац. Једино шта могу у овом трену је да направим мали избор књига, који ћу направити у складу са мојим књижевним доживљајем.

1. ТВРЂАВА – М. Селимовић
2. АНА КАРЕЊИНА – Лав Толстој
3. БРАЋА КАРАМАЗОВИ – Достојевски.
4. ЗЛОЧИН И КАЗНА – Достојевски
5. ОРКАНСКИ ВИСОВИ – Емили Бронте
6. ЉУБАВНИК ЛЕДИ ЧЕТЕРЛИ – Д.Х. Лоренс
7. ЛОЛИТА – Владимир Набоков.
8. СИНОВИ НЕБА – Фети Даутовић.

Ко је Ваш највећи критичар? И колико сте сујетни када је у питању критика?

М.Ј – Највећи критичари могу бити само они који нас воле! Они никада нису лицемери и они критикују из љубави желећи нам најбоље.

А на јавној књижевној сцени, са критиком оних писаца које ја лично ценим и сматрам да пишу боље од мене, никада нисам имала проблем. Радо усвајам њихово мишљење.

Да ли у нашем друштву још увек постоји хришћански морални компас који смо требали наследити васпитањем у колико-толико традиционалној породици или је то ипак давна прошлост?

М.Ј – Иако сам уверена и укорењени животни оптимиста и словим за великог ентузијасту, плашим се да ћемо овим питањем ући у мало мрачнији део мог погледа на свет. Плашим се да су постулати високих животних вредности, лошим васпитањем, остале у прошлости, да се о њима данас пише на романтичарски начин, а да су превласт, у доброј мери, преузели неваспитање и некултура, немилице убијајући Бога и доброту у човеку.

Да бисте до краја разумели оваква моја размишљања морали бисте да прочитате мој први роман „Жене су ближе Христу“. У њему јасно стављам до знања да у овом двадесет и првом веку, живљење по хришћанском моралном компасу се још једино примењује у манастирима или црквеним породицама. У речима – има га у Јеванђељу а и у понекој доброј и едукативној књизи. Јер док пишем, увек на уму имам три основна постулата: ВЕРА, ЉУБАВ, НАДА. По том принципу „градим“ животе својих јунака како бих кроз писану реч, макар малчице дала допринос поправци света у хришћанском понашању. Али да не заморим читаоце својом скепсом у поимању света и да не буде све тако црно, речићу, да срећом по планету Земљу, има још породица које својим начином живота, истрајавају у очувању хришћанског учења. У свом роману ЖЕНЕ СУ БЛИЖЕ ХРИСТУ, књижевно врло суптилно правим паралелу између савременог живота (двадесет првог века) и некадашњег (деветнаестог), када је било мање технологије али је било више људскости и осећајности. Кроз овај роман свету покушавам послати поруку да ако се човечанство не разбуди, доћиће до потпуне девалвације свих људских вредности, а многе већ јесу девалвирале. Биће то непоправљива штета за човечанство уопште. Јер, признавали или не признавали, планетом је завладала западњачка безбожничка неман, као и перфидно прикривено лудило које се провлачи кроз теорију о слободи личности, или пак кроз теорију о људским правима. Та западњачка неман није ништа друго до константно присуство дроге, блуда, разврата и ријалити живота, који је само пука имитација живота, а не живот. Дакле, све лоше са зашада је ушло у скоро све сфере живота. Чак га има у медијима, школама, а о несрећним породицама које увелико глође зло, нећу ни да говорим. Има запад и добрих страна, али се нажалост, те добре стране нису „примиле“ на нашем тлу. На ширем плану гледано, погубност човечанства се огледа (баш као и код нас) у новцу и моћи криминала. У неморалу који је заменио морал. Дакле, сво зло се увукло у све поре друштва. Магија моћи, одакле год да потиче, увек може да утиче чак и на неке професије. И то оне професије које су остале још као једини стожер добротољубља и хуманости. А то су медицина и правосуђе. Али, под налетима силе моћи и оне све теже опстају. Јер, ако се оне још више уруше, еееее, тада ће засигурно нестати и сва она вековна хришћанска начела. Толико бих рекла о томе.

Да ли смо као друштво ипак остарили, оптерећени баластом прошлости, без могућности да витализујемо своје духовне темеље и самим тим осуђени на окамењени традиционализам, фарисејство и лицемерје?

М.Ј – Да, остарили смо. Чим престајемо да волимо тада старимо. Ко на невидљиву Божију присутност заборави, и више не призива љубав, тај на себи има већи терет од свих терета. Не спорим да има стварних разлога за посустајање. Ратови, немаштина, болести, све то заједно чини да човечија леђа теко подносе ту баласт. Али, зато је ту љубав као једина формула за избављење из свакојаких тешкоћа. Љубав јесте неопипљива али је чудесна творевина као једина пилула за спас. А што се тиче фарисејства, оно никада неће бити искорењено. Усуђујем се рећи, сада је оно у XXI веку још више и „гламурозније“ изражено. Фарисеји су одувек све чинили тобоже у име Бога, а у бити само ради људске похвале. И када подижу цркве и када се моле и када су милостиви, за све што чине, желе да имају сведоке. У њиховим душама нема места небеској слави. За њих је Бог само именица која им служи за њихове нечовечне циљеве. Такви какви јесу, данас су видљиви скоро на сваком кораку. У њиховим срцима – валута спава. Срећу похрањују у банкама, вилама, јахтама. А онда се лицемерно јавности приказују као доброчинитељи. Сваки им је корак осмишњен зарад земаљске славе и аплауза, то раде под паролом Небеског царства и како би се „Богу умилили“. И док нека деца умиру од глади они купују скупоцене кучиће и и мачиће за своје златне кавезе… но, предугачко би трајало навођење свих фарисејских скаредности.

Бранко Миљковић је казао: “Песник је одувек био онај који у другима лечи болест од које сам умире.” Колико има у томе истине?

М.Ј – Чудесни и предивни песник је рекао истину. Уметност уопште има моћ да чак и бруталну реалност кроз своја дела преображава у лепоту. Од када се бавим писањем, ја искуствено знам да: „речи љубави лече!“, а и да је љубав медицина над медицинама. Но, не бих сада желела да зазвучим рекламерски, али се не могу отети жељи да кажем како сам за своје књиге често пута (поред свих одличних оцена о њиховој књижевној вредности), чула и да су лековите. Јер енергија љубави коју писци исијавају (уколико није у питању нека друга врста карактера писца) док пишу, та се енергија мисаоно преноси у њихова дела. То се може упоредити и са мисаоном енергијом саме молитве коју свештено лице исијава док се моли за добробит свога верника или све творевине.

Често кажете како је Љубав за вас лајф мотив и како је човечанство оболело од недостатка љубави. Постоји ли нада да ће бити другачије?

М.Ј – Да, за мене је љубав као животни битак. Она је усхићење духа. Мислим да сваки писац, на нивоу подсвесног, има своју „опсесивну“ тему о којој мора да пише. Напросто писци не владају сопственим нагонима, а ни тренуцима изненада и ниоткуд пристиглог надахнућа када седају за своју писаћу машину, тј. сада компјутер. Али када крене процес писања, писац постаје једини прави законодавац својих написаних речи. Тако сам и ја хватала себе да како год и о чему год да пишем, мој лајф мотив је увек љубав између мушкарца и жене са неизоставним присуством Божијег постојања. И да не буде забуне, моји романи, па и моја поезија, нису религиозног карактера. Пре би се рекло да су психолошки, али и са обавезним отварањем низа поетско философских погледа на земаљску љубав, у тежњи да у свом коначном исходишту она постане узвишена. Усудићу се да поменем одломак из рецензије проф. др Првослава Ралића који је за роман „Жене су ближе Христу“ рекао следеће: „… Ево здраве књиге о љубави. Најзад. Препуно је код нас романа невешто исповедајуће блазиране еротике. Ово је књига шекспировске драме о љубави. Појављују се они којих нема…“
И да закључим, никада нећу одустати од уверења да још има наде за спас света. Јер, љубав је неуништива сила. Она се никад неће предати злу. Јер, када би се предала, онда она не би била љубав.

У једном тексту у нашем часопису “ЧУДО” писали сте о Београду којег више нема и о Београду вашег детињства и ране младости. По чему се суштински разликовао од даашњег Београда?

М.Ј – Подугачка би била листа онога шта је Београд био некад у односу на ово шта је сад. Но, да не бих наводила таксативно, бићу слободна да цитирам саму себе одломком који говори о мом погледу на животу у Београду:

„Истог трена осети да се чаролија поново вратила у њен Београд. Прекрсти се и помоли Богу. Затражи да јој Он да снаге да истрајава у уверењу да и горе, на бескрајном Небу, мора постојати неки чудесни, неки истоветни Београд; њен град у којем је јорговане некад давно, својом руком, засадила Јелена Анжујска; њен град, у којем се са небеских балкона коначно чују звона Храма светог Саве и виде куле Калемегданске; град њеног детињства где се први пут сусрела са звездама на Звездари и где се први пут, под истим тим звездама, озвездила њена младост, док су њене усне тражиле сатрептај са његовим. Град, где стари љубавници – Сава и Дунав, вековима живе у чврстом загрљају, шапућући једно другом најнежније речи љубави. И на концу, град у којем се заљубљени још држе за руке и гледају очи у очи, и на Божију радост, град у којем се, мушкарци још увек жене женама. Једном речју, град без којег она, ни у животу после живота, живети не би могла!“

Коју песму најчешће наручујете у кафани?

М.Ј – Велики сам љубитељ музике. У некој отменој мери волим отићи и у кафану са драгим лицима. Посебно волим наше старе кафанске просторе. Волим да су чисти и лепо уређени са атмосфером прошлих времена. Има неке узбудљиве романтичности у таквим просторима. Посебну драж дају мириси из кухиње и температура из пећи или радијатора. Музика је посебан језик љубави. Она уздиже и гостима кафане веома лако отвара ћелије памтилице. Списак мени драгих песама би био предугачак. Покушаћу да издвојим неколико:

• „Не ломите ми багрење“ – Ђорђе Балашевић
• „Како ћу ја без тебе“ – Харис Џиновић
• „Недеља“ – Џеј
• „Кад ми дођеш ти“ – Оливер Драгојевић.

Ваш роман, последњи у низу, има веома провокативан назив – „Атентат на доброту“. Коме сте се обраћали пишући роман, на себи својствен начин?

М.Ј – Не знам. Не знам тачно. Читаоцу! Својим читалоцима, а и свим оним другим љубитељима писане речи који за моја дела нису ни чули… А када дубље анализирам себе, помишљам да сам се подсвесно вероватно, и овог пута пишући („оду о доброти“), обраћала Богу више но самом читаоцу. Увек ми је Он присутан док стварам. Јер, знам да када једном одем Њему на исповест, Он ће ме питати: „шта си добро урадила за живота?“. Тада ћу моћи да Му кажем: „Ширила сам љубав и племенитост. Залагала сам се за доброту. Писала сам речи које исцељују и грле! Или сам ја само умишљала да то може допринети поправци света. А сада је на Теби, Боже мој драги, да ТИ мој одживљени живот и моја дела оцениш.“ Мада, када се вратим у реалност, сетим се да сам једном прочитала да је маестрални, а и у својим делима „надобудни“ Буковски, од којег се увек очекивало да буде пијан и бахат (као у својим делима), на својим промоцијама, читајући своју поезију, бивао веома фин, а и танан. Тада би му његови обожаваоци знали речи: „Буковски, па ви не личите на себе!“ Вероватно су очекивали да им се обраћа помало бахато, што он тада, на њихово изненађење, није чинио. Дакле, тако и ја која сам евидентно помало наклоњена имагинацији и фантазији, сада нећу да тајим да умем бити и реалистична. Ево признаћу да бих волела да ме за живота људи, као писца, воле. Да моје непроспаване ноћи у писању улудо не оду, већ да оду у руке мојих читалаца, да се поред моје књиге, јутром, читаоци буде. И да мојих романа буде у милионским тиражима продато.

Шта тренутно пишете и да ли мењате свој жанр?

М.Ј – Ја никада нећу променити свој стил писања нити ћу жанровски искакати из свог уникатног шаблона. Ово кажем из разлога што су неке признате књижевне величине у својим критикама за моју књижевност рекле да сам, као списатељица, успела да у српску књижевност унесем неке новине, тј. да сам направила помак у српској књижевности. Таква признања, морам вам признати, нису мале похвале, а то сваком писцу даје на значају. Но, да не скренем са теме, ја тренутно пишем роман под радним називом „ИМИТАЦИЈА ЉУБАВИ И ЖИВОТА“. Не одричем се своје неизбежне теме о љубави! Роман је прожет осећањима лепоте, страсти, еротике, трагике, насиља, злочина и на концу избављења уз помоћ човечности, доброте и свеопште љубави. Има у роману и забрањених, али и остварених љубави. Ту ћу да станем да вам не бих открила даљи садржај мог будућег, верујем и најинтригантнијег романа.

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име