МАРИЈА МИКЕТИЋ рођена је 1975. године у Београду, где живи и ради као самостални уметник.
Члан је Удружења књижевника Србије, Свесловенског књижевног друштва и управног одбора издавачке куће Словенско слово.
Удата је и мајка четворо деце.
Објавила је романе: Евгенија Хајден, Крв у леду, Црвени ибис, Сведок и Закон семена, који се баве друштвено ангажованим темама, негујући православну духовност, традиционалне вредности и лепоту класичног књижевног стила.
Помаже Бог. Хвала што сте гост Чуда.
ММ Бог помогао! Свака молитва упућена Богу је молба да се деси Чудо. А када вас Чудо сâмо позове, онда се одазивате сместа и без премишљања.
Ваши романи су прожети хришћанским наративом. Откуд то?
ММ Велики сам поштовалац нашег културног, историјског и духовног наслеђа, па кроз своје романе настојим не само да што јачим снопом светлости обасјам хроничне друштвене проблеме, већ и да изнегујем традиционалне вредности, а то није могуће без здравог темеља. Ја га видим у хришћанству. Оно је неодвојиво од уметничког израза јер једино кроз призму хришћанске идеје и личност Исуса Христа можемо да појмимо две основне теме око којих гравитира књижевност, а то су љубав и смрт.
У роману „Сведок“ причате једну дирљиву исповест верског и духовног буђења, прожетог разним лутањима и опасностима. Колико све то има везе са неким реалним догађајем?
ММ Сведок је истинита прича младе, интелигентне и духовно радознале српске девојке која је на свом боготражитељском путу накратко залутала, обревши се у једној псеудохришћанској верској секти. У жељи да напредује на статусној лествици те организације, она одлази у православни манастир не би ли и монахе заврбовала за учење секте, али тај сусрет ће је свецело преобразити и извести на истински духовни пут њених предака. Разговори са духовником манастира верно су пренети у овој романсираној биографији, те представљају право апологетско благо које, кроз аутентичну потресну животну причу једног одвише младог бића, разобличава механизме манипулације псеудохришћанских заједница и начин на који оне спроводе индоктринацију. С друге стране, Сведок је и апотеоза лепоте и дубине светоотачке теолошке истине, посведочене опитом, те је ова књига веома корисна и православним верницима.
Сведоци смо великих потреса. Што духовних, што државних, што вирусних. Какав је Ваш коментар свега тога? Да почнемо од духовних. Догађаји у Черној Гори, какав осећај буде у вама? Да ли мислите да смо ми заиста два народа? И да светиње доле не припадају Српској цркви?
ММ Са истинском тугом у срцу пратила сам догађаје у Црној Гори, али и с поносом према Србима који су устали у одбрану својих светиња. Прекрајање државних граница не значи истовремно и пркрајање прошлости, порекла и наших заједничких корена. Само неко ко негира историју може да тврди супротно. Човеку суде његови избори. Род смо не само по крви, већ и по грешности.
Што се тиче државних потреса, КиМ је потрес који не престаје. Какав је Ваш став по том питању? Смемо ли се одрећи КиМ само зато што у овом тренутку Српски живаљ чини мањину становништва?
ММ Страхујем да су Велике светске силе већ донеле пресуду и да се ми ту нећемо много ни питати. С друге стране, знајући колико је у сâмо биће сваког српског човека дубоко уткано духовно наслеђе предака, страхујем и од нових немира, ратова, проливања крви. Између та два страха гајим и наду да ће ипак превагнути толеранција, да ћемо градећи сопствени идентитет живети у тесној повезаности једни с другима без обзира на разлике, стварајући на тај начин човекољубиву заједницу. Па и тада не смемо да заборавимо да иако толеранција подразумева свачије право на индивидуалност, то не значи да треба да одбацимо било шта своје, свој лични, национални и верски идентитет. Напротив! Уколико ценимо себе и негујемо своју историјску, културну и духовну баштину, утолико ћемо бити спремнији да боље и лакше прихватимо и друге људе, нације, културе и религије.
Шта Светиње са КиМ значе Србији али и Вама лично?
ММ У роману на коме тренутно радим један од јунака је грађен према стварној личности, архитекти који је рестаурирао светиње широм Косова и Метохије. Када су оне почеле да се руше, отуђују и обесвећују, доживео је духовни и емоционални крах. И то је мој начин да искажем шта за мене лично значе наше светиње и да покажем како на обичног човека утичу актуелна друштвена превирања. Понекад се заиста важна порука најбоље преноси управо кроз писану реч, кроз запис времена који ће нас надживети и трајно сведочити једном немилом добу.
Што се тиче потреса Корона вируса, евидентна је подељеност и у народу и у медицинској струци. Једни кажу овако други онако. Шта Ви кажете?
ММ Сви смо збуњени и помало уплашени. Не видимо комплетну слику и не располажемо свим неопходним информацијама да бисмо могли да изведемо коначан закључак о томе шта се крије у позадини пандемије. Али оно што је сасвим извесно је да наш живот никада више неће бити исти. Крећемо у сусрет новом добу и коначном изазову који ће показати да ли смо истински христоносци. Ово јесте предворје, а чега – то остаје да видимо.
Колико је пандемија тог вируса осујетила културно уметнички живот у Србији? Многе промоције су отказане а многе се нису ни заказале због пандемије. Како је то утицало на Вас лично?
ММ Можда звучи апсурно, али мени су се и на приватном и на уметничком плану баш током пандемије догодили заиста лепи тренуци. Издавачка кућа Словенско слово објавила је реиздање моје књиге Крв у леду чије је прво издање награђено за пружања подршке жртвама насиља у породици. Објављен је и мој нови роман Закон семена који нас једном наративном нити води у 16. век, у сам освит српске штампе, у древни манастир Рујно и на чувено трговиште у Врутцима надомак Ужица. То је својеврстан споменик првој средњовековној штампарији и првом српском штампару монаху Теодосију, као и његовим наследницима. Недавно је из штампе изашло и друго издање моје књиге Сведок о верским сектама, а ускоро очекујем и треће издање историјске саге о династији Обреновић. Осим тога, пандемија и недавна изолација пружиле су ми прилику да се посветим новим рукописима, будућим романима. Па ипак, многи планови у вези промоција су осујећени. Између осталих, за нека боља времена одложен је и мој велики пројекат под називом „Едукација младих о модерним култовима“, који је у сарадњи са општином Земун подразумевао предавања у школама. Док поново не станемо на ноге, преостаје нам да стварамо, а за промовисање свог стваралаштва да се ослањамо на интернет и друштвене мреже, премда сусрет са читаоцима и жива реч немају алтернативу. Врујем, међутим, да ћемо све то ускоро надокнадити са још већим жаром јер нас је пандемија научила и колико смо једни другима драгоцени.
А како на Словенско Слово, књижевну кућу са којом имате лепу сарадњу? Да ли бисте нам рекли нешто више о том удружењу писане речи из Београда?
ММ Свесловенско књижевно друштво, под чијим окриљем је и издавачка кућа Словенско слово у којој сам уредник, постоји пуне две деценије са циљем да допринесе бољој афирмацији словенског корпуса који заузима 40% Европе. На УНЕСКО листи од 1092 јединице културног наслеђа уписане су само 109 као јединице словенског културног наслеђа. Тај податак је забрињавајући. Из тог разлога Друштву су на првом месту удруживања, квалитетна сарадња, промоције домаћег стваралаштва у словенским земљама, као и њиховог код нас. Пандемија је нажалост затворила границе, спречивши остваривање те мисије, али верујем да је то само привремено и да ћемо ускоро још снажније и одлучније радити на поправљању друштвеног баланса приоритета и успостављању нарушене равнотеже система вредности.
Шта би била Ваша порука свим читаоцима интернет портала ЧУДО?
ММ Настојмо да изградимо целовитост личности кроз дух, душу и тело, јер је само комплетан човек неустрашив и несаломив!
Хвала Вам што сте били гост ЧУДА
ММ Слава Богу!
Разговор за ЧУДО водила Весна Јанежић
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
